Krecem da pisem i, za neverovati, slusam Merlina i taman krece ”Je l Sarajevo gde je nekad bilo”. Juce sam se vratila iz Dzakarte gde sam provela pet dana, ali smo pre Dzakarte bili u Bandungu gde smo porveli pet dana, takodje. Joj, bre, hiljadu stvari imam da vam ispricam jer sam imala nezaboravno, fenomenlanih deset dana tokom cijeg trajanja sam samo razmisljala kako jedva cekam da pocnem da vam pisem (sto je mala razlika u odnosu na ranije slucajeve kad sam morala dobro da promislim sta da ispisem).
E. Zavrsili mi se ispiti. Bilo super, ali nisam jos otisla po rezultate, mrzi me. Nebitno. Iznervirala me cinjenica da su svi osim mene (vecito postenog debila) i jos jednog lika (koji posteno nema laptop), svi ostali koristili internet i google translate, jer niko od profesora nije dezurao. Kako da ovo objasnim? Dzabe im J. Sad samo cekam neke nove, mada ovaj put, google bisere indonezanskog. Zarad fer i postene igre, moram da objavim da niko nije osvojio nagradu u proslonedeljnom kvizu: “Cudni Indonezanski”, mada je, ruku na srce, bilo vezara koji su pokusali da putem privatnih FB poruka dodju do resenja. Ksenija, mogu samo da ti dam bambija za originalnostJ
Do sad sam u Dzakarti bila samo jedanput i to na nekom rucku sa jednom srpskom porodicom koja radi u Dzakarti, ali sam tom prilikom upoznala decka koji je tu na Darmasisvi ( jednogodisnjem programu za studente, prvobitno bilo za umetnosti, sada za sve). Studira turizam, ovde je vec 10 meseci, inace je iz Cacka i zove se Vladimir. Ranije je on dobio moj kontakt iz ambasade i pisao i raspitivao se u vezi stipendije, jer je hteo da konkurise za master, al sam ja to onako, pa, iskulirala…Sad kad smo se upoznali, iskreno, ostala sam ravnodusna. Ok smo pricali i zezali se, decko je sasvim prosecno ok. Nije da sam ja nesto posebno pa su mi sve nesto kao prosecno, ili ih nisam zapazila ili tako nesto kao sva sam super starJ Tad je on spomenuo kako se vraca u Srbiju u julu (jao al cemo da ga koristimo da vam saljemo suvenireJ) i kako nije jos bio u Bandungu (tipican primer kako ono sto nam je ispred nosa ili zanemarimo ili ostavimo po principu “mozemo to i kasnije, tu je blizu”). Ajde, kad mi se zavrse ispiti mozemo da se okupimo, taman da i ja obidjem mesta u Bandungu koja jos nisam. Tako se mi dogovorimo da se vidimo prvi vikend posle mojih ispita.
Kako kod mene ne moze da bude smesten, jer ja zivim u zenskom kostu (smestaju koji je izrazito samo za devojke i u kom muskarci mogu da borave samo posecujuci dvoriste ili dnevni boravak), prvo se dam na trazenje smestaja. Nadjem ga na nekih pet minuta od mene po neverovatno niskoj ceni od 10.000 rupija (100 dinara) po noci, i to sa svih pet zvezdica:
Prilaz smestaju – uske ulicice, zavucene, pa onda nastavljene na uski prolaz izmedju kuca u kom se moj dragi gost zaglavio pri pokusaju da se okrene sa sve onim velikim turistickim, stoperskim, rancem na ledjima.
Smestaj – dvoristu se prilazi sa dve strane: jedna kapija je kroz zivu ogradu, a druga odmah pored kokosinjca, s tim sto se ovaj ulaz kod kokosije straze zakljucava oko ponoci, tako da za sve koji nocu bance ostaje samo protivpozarni kroz zbunje.
Soba – prvi sprat, odmah pored dvojice Laoscana i kuhinje smestene ispod prozora. U slucaju nocne gladi sve sto je potrebno je otvoriti prozor i provuci ruku do improvizovane police koja je visine nekih jedan metar, a na kojoj se moze naci sve i svasta: od neotvorenih zacina, kesica supa, neopranih, ali i opranih kasika, viljusaka do ostataka hrane i kojekakvih krpa. Soba je, za cudo, dobra. Nema vlage (sto je ovde zadivljujuce) i cisto je. Mana je sto u njoj nema nista osim jednog stocica i hm….. nije dusek…. Ali tako neceg za spavanje. Vlada je morao po dijagonali jer mu je sa njegovih 1.90m soba bila kratka. Bitno da je bila suva i imala prozor kao izvor svezeg vazduha koji se otvara po principu “drzi ga dok ne zaglavim kasiku”.
Recepcija i narucivanje budjenja: obzirom da je smesten odmah do dzamije, recepcija smestaja je izuzetno tacna: svako jutro u cetiri ujutru i popodne u 12h, bez kasnjenja ili prethodnog narucivanja budjenja.
Ipak, za 10.000 rupija i cinjnicu da mi je blizu, a da sa njim ce ipak biti neko od ljudi koje znam (Laoscani), procenimo da mu je ovde super.
Pre nego sto ce on stici, Avril, Juvanda i ja krenemo nesto da pricamo da smo posle tolikog (silnogJ) strebanja, zasluzile da odemo na neki izlet. Okrenemo Ulan da vidimo je li raspolozena da vozi do Tangkuban Prahu-a. Ulan je Indonezanka, jedna od onih Indonezanki koje zaista obozavam. Iskreno, kad smo se upoznale (onomad kad smo isli na Pangandaran), nije mi bila bas nesto gotivna, delovala je onako malo nadmeno. Razmazena bogatasica (potice iz mesovitog braka. Otac joj je originalno hriscanski Kinez koji je zbog njene majke, Indonezanke, promenio veru i usao u islam). Ali, kako prvi uitsak vara, malo po malo uze mi srce i sve ostaloJ. Kako smo sve vise I vise vremena provodile zajedno ispostavi se riba toliko gotivna da sad, ma sta da radimo, Ulan je jednostavno neizostavni deo ekipe. Devojka sa kojom moze da se prica, sali na jednom visem nivou (Indonezani imaju jedan totalno jednostavan smisao za humor, i sve sto makar lici na nas srpski sa ironijom, njima je stran). Ono sto mislim da nas je sve tri zaista privuklo kod Ulan je to sto uopste nije pomahnitalo obuzeta time da ima bele prijatelje i sto nas je dozivela onakve kakve jesmo, bez obzira na nase boje koze ili poreklo.E, kako smo i te teme uspesno prebrodile, Ulan je prosla inicijaciju i postala novi, i nadam se stalni, clan ove nase azijsko – africko- evropske zajednice. I tako, nakon sto je saslusala nasu pricu o Srbinu iz Dzakarte koji dolazi da poseti Bandung i nas mucenih studenata, slozi se da odemo da posetimo vulkan, u cijem se podnozju nalazimo, ali da usput vidimo i budisticki hram. Okrenemo jos jednu prijateljicu, Miho (Japanka) i jednog prijatelja, Ari (Indonezain) i stanemo da cekamo g.Vladimira.
Subota je. I ako je prvobitno bilo dogovoreno da krene rano ujutru, kao svaki normalni pripadnih mlade srpske generacije studenata spavalica kojima je rano ustajanje simbol modernog mucenja (Ksenija ce razumeti o cemu pricam), Vladimir je iz Dzakarte krenuo tek oko 13h, sto meni, kao nekome ko se jos smatra srpskim studentom, nije tesko paloJ. Vikendi su ovde poznati kao periodi odmora za Dzakartane koji se spustaju u Bandung, tako bi trebalo izbegavati putovati u ovom pravcu jer se sva guzva sabracaja glavnog grada preseli na relacije ka Bandungu. Ono sto hocu da kazem je da smo Vladimira cekali i cekali…i cekali…. E, ali cim je stigao, nakon samo nekoliko minuta je poceo da se odusevljava svime sto vidi… ne zato sto ovde postoje cuda arhitekture ili je grad fenomenalno drugaciji u odnosu na Dzakartu, vec zbog tempetarute koja je u odnosu na sve ostale gradove na Javi, zaista rajski prijatna, bez vrucina (mada je meni toplo) i sparine….kako ju je moj gost lepo okarakterisao: klima vecitog proleca. E, cim je stigao poceo je da se odesevljava i mojim slatkim kupusom….. ne, nije jer nista kuvano i normalno nije jeo mesecima, vec mi je kupus stvarno bio dobarJ Tako malo caskanja…… ogovaranja…razmene indonezanskih utisaka i iskustava i nastojanja da Avril objasnimo kako je uzaludan njen trud da se prebacimo na engleski i zanemarimo srpski…. Polako se okupljamo i krecemo put grada, na pivo. Ne znam zasto jednostavno svi ne slusamo mene kad sam vec dokazano najpametnijaJI odemo u lokalni pub. Tu je jedan lik predlozio da idemo u neki kao meksicki lokal, koji se na kraju ispostavlja da je ogroman prostor, ruku na srce, super uredjen u drvenom kaubojskom stilu, ali sa jednom velikom manom – krestavom pevacicom i nedovoljno ljudi da ga ispune. Seli smo da popijemo pivo sa nekolicinom ljudi, koje nas tri znamo od ranije, ali na opste iznenadjenje, uz ocekivanje jednog od njih da mu je Vladimir naredna ljubav zivota. Nekad me iznenadi koliko u jednoj ovako konzervativnoj sredini u kojoj je porodica sveta stvar, a nevinost nesto u sta ne dirate pre braka, biti gej sasvim normalno. Da li je moguce da u sredinama koje vaze kao izrazito religiozne, gej brakovi i veze su nesto sto se tolerise (setimo se Spanije kao jake katolicke zemlje), dok mi u Srbiji, smatrajuci se otvorenim i tolerantnim drustvom, sebi jos uvek dozvoljavamo da mislimo kako je batina iz raja izasli lek za sve. Elem, od velikih ljubavi veceras nista.
Ujutru se probudimo moj dragi gost i ja i krenemo put pijace ne bi li nasli nesto sto bi zadovoljilo nase srpske apetite. Koliko god ovde hrana bila ukusna ipak vam je organizam svari jako brzno i ponovo ostane prazan (rece Jelena i ugoji se). Sta dati za dorucak jednom 1.90m visokom Srbinu u punoj snazi? Prvo, zadovoljstvo da proseta lokalnom pijacom i priusti seljacima pogled na jos jednog belca, jos jednog Gulivera u moru Liliputanaca. Nabavimo silne neke stvarcice i vratimo se kuci. Recept za studentski, srpski dorucak u dijaspori:
Przenice: zakasniti na pijacu i ne kupiti mleko. Ziveti u zemlji u kojoj se celokupan izbor hleba svodi samo na tost. Kupljeni tost umakati u jaje pa u provrelo ulje.
Salata: Kupiti krastavac, buraniju, sargarepu i svez kikiriki. Ovde je jako vazno napomenuti da se na pijacu mora zakasniti ako zelite kvalitetan dorucak, jer ukoliko ne zakasnite moze vam se desiti da nadjete sve sto vam je potrebno (toge) i na kraju spremite salatu kako Bog zapoveda (a sta ce vam toJ). Oprati povrce i sveze i neoljusceno ga iseckati na komade. Kikiriki isprziti na ulju i potom ga u avanu gnjeciti sve dok ne postane prah (ili makar ostaviti sitinije komade, ukoliko volite da pod zubima krcka), u prah izgnjeciti jednu ljutu papricicu i crveni secer (toga, kasnili- ne kasnili kod nas nemaJ) i po potrebi (u zavisnosti koliko mljackavo volite) dodati sveze vode, pa pomesati sa ostatkom povrca.
Isprizti tempe, ali pomesan sa soja sosom, koji ovde, svasta, nazivaju kecapom i samo obariti zeleno povrce zvano
E, kad ste se tako lepo najeli, punih stomaka, mozete da krenete.Polako, ova prica je tek pocela:)
Нема коментара:
Постави коментар