Nakon Tangkuban Prahua, na oko 45 minuta voznje u pravcu Bandunga, nailazi se na budisticki hram. Prilikom ulaska se prolazi kroz veliku limenu kapiju, na kojoj stoji cuvar, a na 100m od nje put vodi ka hramovima i ugostiteljiskim objektima. Hramovi su bele boje, cetvrtaste gradje u osnovi i piramidalnim vrhom, cije su ivice farbane u zlatno. Ukupno je oko 5 zgrada, razlicitih velicina izmedju kojih su veliko setaliste i stepenice koje ih povezuju, stand sa suvenirima, desno od ulaza na setaliste i velike zastave narandzaste i zute boje koje se vijore svuda okolo. Da mi za oko nisu zapali monasi, zavijeni u platna tamno narandzaste – braon boje, koji su cistili okolinu kad smo stigli, prosto bih se zapitala da li se nalazimo na nekom svetom mestu ili samo necijem, previse fascilitovanom, dvoristu. Nijedan verski objekat, ma koje vere bio simbol, sa ogoljenim zidovima i samo oltarima i klupama, nije uspeo da mi ostavi utisak svetosti, kao sto to mogu nase crkve. Pre nego sto udjete u hram, na stepenicama ostavite obucu. Velika je uvreda udjete li obuveni, jer se sa cipelama smatrate visim od Bude, sto je izraz nepostovanja i neponiznosti. I da, pod jeste hladan, ali cete izdrzati. Kada, izuveni, zakoracite u hram, prvo vam zapada za oko, ponovo, njegova jednostavnost. Na golim, narandzasto-braon obijenim zidovima, nalaze se, sa desne strane, na zidu, oslikana smrt Bude, a na zidu levo slika njega kao deteta kako ispod drveta koraca po lovorovim listovima dok ga za ruku drzi majka.
Nasuprot ulaznim vratima nalazi se ono sto bi u hriscanstvu smatrali oltarom, a ovde je statua Bude, u zlatnoj boji, u sedecm polozaju ispred koga su manje statue razlicitih bozanstava, voce, i cvece. Juvanda nam je bila vodic kroz budizam. Prva njena zamerka je na cvece koje stoji u podnozju Budinih nogu, a koje bi tebalo da je jasmin, a ovde su obicne margarite i ljiljani. Na podu se nalaze i mirisljavi stapici, crvene boje i cup sa peskom u koji se stavljaju zapaljeni stapici. Kako se Budisti mole? Prvo se zapale stapici i to tri stapica ukoliko se molite Budi (mora da je Srbin), potom se stave izmedju prstiju, tacnije sake se sklope tako da su dlanovi okrenuti jedan ka drugom, sa stapicima koji se stave izmedju njih. Klekne se na kolena, devojke skroz sednu na noge (na pete), dok se muskarci oslanjaju prstima o pod (znaci dok su devojkama stopala skroz na podu, muskarcima su samo prsti, ali su svima kolena na podu). Sklopljene ruke sa stapicima prvo postaviti u visini grudi tako da prsti dodiruju bradu (sto je u svakodnevnoj komunikaciji pozdrav sa osobama koje su vam istih godina), zatim ih podici tako da palcevi dodiruju prostor izmedju obrva a vrhovi prstiju glavu (ovo je pozdrav i postovanje namenjeno samo Budi. Izmedju ova dva nivoa posoji jos jedan namenjen pozdravljanju roditelja ili osoba starijih od vas kada palcevi dodiruju bradu, a prsti nos, ali se on ne primenjuje tokom molitve), dok je telo u sedecem polozaju. Kako se rukama dotakne celo, tako se gornji deo tela spusta u naklon, potom se rukama dodirne pod, potom, ponovo celo, pode, celo, pod, celo, telo se uspravi u sedeci polozaj, sa rukama na celu koje se onda spustaju na grudi. Stapici se onda spustaju u casu sa peskom. Ukoliko ne drzite stapice prilikom molitve, prilikom spustanja u naklon, kada ruke sa cela krenu na pod, ruke se pri dodiru sa podom rasire i dlanovima dotakne zemlja. Budisti veruju u reinkarnaciju za sve osim za one bezgresne osobe koje umiru konacno – kao sto je Buda.
Po izlasku iz hrama, sa desne strane nalazi se sto na kom su plasticne case i u njima gomila kovanica. Ne znam da li se u svakoj nalazi isti broj novcica, ali treba da izaberete jednu…bilo koju….koja vam prvo zapadne za oko, ili metodom eci, peci , pecJ Kada pronadjete svoju casu krenete oko hrama, uz cije su zidove poredjani bronzani,limeni cupovi, postavljeni n bele drzace,nekih nesto manje od metar iznad zemlje, sa oko pola metra razmaka izmedju svakog od njih. Ne znam koliko ih ima ukupno oko hrama, ali ono sto se ocekuje da uradite je da u svaku od njih (mada mozete neku i da prskocite, na vama je da izaberete nacin) postavite novcice iz case koju ste izabrali na pocetku. Koliko cete novcica staviti, zavisi od vas. Moze vam se destiti da dok obidjete hram ostanete sa novcicima, moze vam se desiti da rasporedite tacno ili pak da ste u manjku. Sta god da vam se desi, samo ne zaboravite da izbrojite koliko vam je novcica ostalo tj. za koliko ste cupova u manjku. Kad zavrsite krug, ceka vas polica sa sanducicima u kojima se nalaze papirici. Uzecete papiric iz one kutije ispred koje stoji vas broj (broj novcica koji vam je ostao ili cupova koji vam fale). Na papiricu vam nije ispisana sudbina niti odgovor na pitanje koje ste sebi vrteli u glavi dok ste isli oko hrama, nije vam ovo vidovita ZorkaJ vec neki od budustickih normi zivota koja bi trebalo da vas vodi. Posto su bile ispisane na indonezanskom, prvo smo potrcali ka Ulan da preuzme ulogu prevodioca, ali je ona to slatko izbegla pravdajuci se da ne razume. Ne razume vraga, pa to joj je maternji jezik. Mada mislim da niej htela da nas uvredi sadrzajem poruka. Posto je ona tako iskusno iskoristila izgovore, jadan Ari nije imao druge nego da se lati posla. Avril je dobila ceduljicu na kojoj je pisalo da novac nikom nije doneo srecu, vec samo nastojanje da ga jurimo I imamo sto vise, a da se ljudi u toj jurnjavi izgube, da nije novac ono sto cini coveka. Kako joj je bilo neprijatno. Meni su napisali da covek srecu vec poseduje i da nije ono sto vidimo kod drugih ljudi razlog da mislimo da im je bolje nego nama, (nije ljubav sve sto vidis, zato pazi kome zavidisJ) da moram vise da se koncetrisem na sebe i ono sto imam. I mene bi bio blam da sam UlanJ
Kad malo prosetate po okolini nadjete jos hramova u kojima je unutrasnjost ispunjena policama, a svaka polica je podeljena na manje policice (po principu ukrstenih reci) i svaka manja policica ima statuu Bude u zlatnoj boji. Te su police na sva tri zida hrama, osim onog koji se nalazi nasuprot ulaznih vrata. Kod tog zida je velika statuta Bude, opet u zlatnoj, sedecoj pozi. Kad usla zatekla sam samo jednu gospodju kako na plavom itisonu sedi u polozaju namenjenom za zene, i u ruci drzi knjigu. Dok sam posmatrale police i statue samo sam cula njeno tiho citanje na nekom jeziku koji apsolutno ne razumem, mada mi se blago i ljubazno osmehnula dok sam prolazila pored nje, ali nije prekinula citanje. Po izlasku iz hrama ugledam monahe kako onako zavijeni u svoje braon-narandzaste haljine sede i pricaju. Pridjem da priupitam mogu li da se slikam I naidjem na potvrdan odgovor. Ali…. Objasni mi taj slatki mali, celavi coveculjak da ne smem da ga dodirnem vec da pri slikanju moram da stojim na rastojanju od nekih metar od njega jer monasima – Baku – nije dozvoljeno da imaju kontakt sa zenom, jer se ne zene. Tako mi stojimo na metar jedan od drugog. On se slika, ja cekam priliku da ga obasepem pitanjima. Utom uleti Vladimir i stane izmedju nas. Tu stojimo svi jedni do drugih, sto je dozvoljeno i ako Vladimir nije sirok jedan metarJ ali pravi dovoljnu razdaljinu izmedju nas.
Kad su fotografi zavrsili svoj deo posla, kao svaki iskusni novinar (hahahahah) krenem sa intervjuom. Evo sta je Baku (naziv za monahe u Indoneziji) izjavio za majski broj “Srecnih ljudi u Indoneziji” magazina. Ne zene se, mada, kako njihov boravak u hramu moze biti samo privremen, po izlasku iz istog, mogu da se zene i osnivaju porodice. Jedu samo dva puta dnevno, sto bi znacilo da nemaju veceru ili ukoliko je imaju mogu da popiju samo mleko ili caj. Na pitanje da li im je dozvoljeno da jedu meso, sagovornik Baku je odgovorio da jeste, jedino ukoliko nisu videli kako je zivotinja ubijena i ukoliko pre nego sto je lisena zivota nije doslo do oci u oci kontakta izmadju monaha i zivotinje.
E, tu se zavrsi nas mali izlet i krenemo, naravno, gde drugde, put Bandunga.
Нема коментара:
Постави коментар