Dan 3

Kada otvorite albume ili FB ne bi li se podsetili gde ste sve bili i sta ste sve radili, skapirate da imate slike ko zna odakle sve (ako ste srece da ste AEGEEovacJ), osim iz grada u kom zivite (slike na kojima je mrak, a vi pijani izlazite – izvode vas- iz kluba, ne racunamJ). Tako moji albumi imaju najmanje slika iz Bandunga. Mislim, nisam se ni sa ovim poslednjim bas pretrgla, ali ajde… I dve slike su nesto. Ono sto me je iznenadilo je sto smo treci dan iskoristili za obilazak grada (mislim to smo planirali), i sto sam skapirala da, dok vodam svog dragog gosta, ja u stvari vec grad znam popirilcno dobro i da se po njemu krecem i osecam kao posle toliko godina u Beogradu. Znate onaj osecaj kad vas samo noge vode, skrecu i diktiraju pravac, a da mozak ne mora uopste da razmilslja “gde sad”?

Nasa ruta je obuhvatila setnju koju bi svaki Azijat izbegao i pod izgovorom da je predugacka, odmah iskulirao. Od moje kuce smo se spustili jednom od najduzih ulica u Bandungu, Jalan Dago. Dago je poznat kao kraju u kome se zivi malo bogatije. Tu je smestena vecina univerziteta, a u ukoliko se njome penjete izlazite na deo grada koji je aposlutno na padini sa bogatim kucama, super restoranima i klubovima odakle se vidi ceo grad. Ali ako krenete da se spustate Jalan Dagoom, kao sto smo to Vladimir i ja, imate priliku da prosetate retkim trotoarima u Bandungu, koju su dovoljno siroki, ocuvani, prate siroke ulice uvek okupirane automobilima, angotima i motorima. Izuzev nocu, kada je, pod prigusenim ulicnim osvetljenjem, pravo uzivanje provozati se praznim ulicama. Tek tad skapirate koliko je grad lep i kako ipak ima neku svoju car. E, setnju vam olaksava hladovina tokom cele duzine trotoara, ali i pogled na bezbrojne factory outlete koji se pored puta nalaze (mada sui m cene slicne nasim po Bulevaru), restorane i ulicne prodavce. Usput cete proci pored jedne od najvecih i najboljih (citaj najskupljih) bolnica u Bandungu, Boromeus.Nakon nekih dvadesetak minuta naseg srpskog hoda, stizemo do siroke raskrsnice, koja prolazi ispod manjeg nadvoznjaka, a sa cije se leve strane nalazi plato na kome su, pored manjeg parka, postavljena velika, crvena slova DAGO. Osim sto predstavjaju ulazak u Dago zonu, slova su super za slikanje ali i okupljanje razlicitih grupa, najcesce motociklista, lokalnih prostitutki i tranvestita, prosjaka, sto je i normalno obzirom da je blizu nadvoznjaka i jedne od glavnih deonica koja povezuje severni i juzni deo grada. Ali tokom dana je sasvim ok jer je prostor na otvorenom i pored jake crvene boje, koja dolazi sa slova, i stalne buke saobracaja deluje stvarno zivo i nekako veselo. Ako na raskrsnici produzite pravo, nailazite na kraj grada poznat po Dago Plaza i BIP trznim centrima, Garuda book shop-u i Mc’Donaldsu koji su uvek steciste razlicitih desavanja. Ali, ako na raskrsnici skrenete levo, do istih lokaliteta stizete malo kruznim i duzim, ali svakako turisticki interesantnijim putem. Mi smo naravno otisli levo (ko da smo Jul-ovciJ).

Na nekih desetak minuta od tog naseg levo, uz bezbrojne pokusaje da se sa lokalnim prodavcima cenkamo za sok, kao pravi turisti, prvo sto vidite je velika bela zgrada, radjena u kolonijalnom stilu, koja obuhvata jedan citav blok, a koja je sad zgrada arhiva, neceg drzavnog smestenog tu u cilju decentralizacije drzave, kancelarija guvernera i posta. Kao i svaka kolonijalna gradjevina i ova vise ide u sirinu, nego u visinu (max dva sprata), braon krov u stilu azijskih piramidalnih krovova i prozora iste boje sa velikim platoom izmedju zgrada tako da ceo kopmleks dobija oblik pravugaonika u kome su zgrade ivice. Put preprecite kroz hodnike jedne od zgrada i kad izadjete iz kompleksa, nadjete se na cuvenoj ulici Cimandiri koja je, ruku na srce, ne bas dugacka, ali fenomenlano prijatna jer je sva u alejama drveca i kojekakvog rastinja koje sve skupa stvaraju neverovatnu hladovinu. U Cimandiri ulici cete naici na Unpadovu (moj univerzitet) gostinjsku kucu  u kojoj sam bila smestena prvih nedelju dana i restoran, nedaleko od gostinjske kuce, u kome prave neverovatan domaci sladoled Es Lilin (es znaci led, a lilin stapic ili sveca), na stapicu, razlicitih ukusa, najcesce od lokalnog voca po ceni od 20 dinara. Polizete pa krenete, opet na levo (kad bi pratili Jul sad bi isli LepseJ) i nadjete se u ulici Progo gde sluze fenomelanu kafu u kaficu Progo, a odmah na tu se ulicu nadovezuje i ulica Rijau jedna od takodje vecih u Bandungu, mada su obe poznate po brojnim restoranima i kaficima u kojima se moze popiti sve po cenama koje su za Bandung (ne i Dzakartu) skupe, ali u principu iste kao nase beogradske. Ovo je moj novi Obilicev venac, samo ne tako prenatrpan. Cim na levo skrenete (e, vole Miru Markovic pa to ti jeJ), pored cuvene fotografke radnje Jonas, izlazite na onaj isti BIP trzni centar, koji sam malopre spomenula, i Garuda book shop. U Mc-u smo zastali da pojedemo sladoled. Pauza.

Posle starog, dobrog srpskog cavrljanja krenemo, gde drugde, nego ne levoJ Na nekih pet minuta hoda, mozemo da primetimo polako kako se zalazi u deo grada koji je tipicno kolonijalni. Bele zgrade, mnostvo crkava, katolickih i protestantskih u starom stilu crkava koje se mogu sresti i kod nas. Tu je Indonezanska banka, a onda, jos jedna ulica na levo i nalazimo se u cuvenoj, i kako turisticki vodici kazu, najposecenijoj  ulicu u Bandungu, Braga ulica. Braga nije velika, ali je svakako zanimljiva. Duzine nekih, mozda, 500m, ulica nije sira od 2m. Kaldrma je ono sto joj je ocuvalo stari smek, i poneke palme sa strana. Braga je bila nekadasnji centar Holandjana i danas je ocuvala stare zgrade toga perioda, koje su danas pod zastitom drzave. Ono sto ja volim kod Brage je upravo taj stari duh koji se oseti kada njome prosetate. Mnosto galerija, pabova i kafica, stare gradjevine i steciste umetnika i motorista. Ono sto ne volim je sto bi ste ocekivali da su drzava i lokalne vlasti ulozili malo vise u ovaj deo koji je inace apsolutno turisticki zanimljiv i koji bukvalno svedoci o jednom istorijskom periodu toliko znacajnom za Indoneziju, a koji turisti toliko vole. Ne. Zgrade su ostale iste, stare, neocuvane, prazne. A, steta, jer prilikom prolaska Braga ulicom ne samo da imate osecaj stare Indonezije vec i svih onih africkih zemalja koje su bile kolonizovane, pa cak, nekad mi se cini i Havane. Na dnu ulice je smesten i Muzej Azije-Afrike, gde je pre 56 godina odrzana i prva konferencija azijskih i africkih zemalja, znacajna jer je posle konferencije Pokreta Nesvrstanih u Beogradu, prva bila znacajan za isti. i onda, na nekih 10tak minuta hoda, e ovde se vec gubim da li je na levo ili desno (mada koga kog da pitate, svi ce vas uputiti), cuveni Pasar Baru, Kalapa i Kings, sve pijace, buvljaci i podavnice nalik na nas Stari Merkator ili Bazar na Sajmu. To znaci raj za kupovinu po niskim cenama, mada cete morati da se cenkate i to pocevsi sa cenom duplom manjom od one koju vam prvo ponude prodavci. Jedino razocarenje dozivece svi oni koji nose broj obuce veci od 40 J Mada bi trebalo obratiti paznju na to koji vam broj donose prodavci, jer se moze desiti da i ako ste trazili 41, dobijete cipelu na kojoj je 40 precrtan, izbrisan ili i dalje ostavljen sa nadom da kupac nece primetiti razlikuJ

Sad je vec vreme da polako krenemo kuci, jer u 17h treba da se nadjemo sa ljudima sa kojima sam bila na jeziku. Okupljamo se kako bi, na veceri, proslavili zavrsetak casova i ispita. Ideja je da svako skuva po nesto. Mislila sam kako ce biti supr da spremim sutiljas, ali kako smo je l te, kasnili,  a zensko ko zensko se vise skoncetrisalo na sminkanje nego li veceru tako moj sutlijas postade samo suvo kuvani pirinac. Al, ajte, bolje ista nego nista. Stignemo na mesto okupljanja gde svi pocnu da se zacudjuju novim gostom i njegovom visinom i belinom koze. Citavo se vece sada koncentrise na Vladimira, sto mi je i bila namera, da malo iznerviram i napravim ljubomorne i ovdasnje momke i devojkeJ koja sam zlica. Ono sto oni ne znaju je da izmedju mene i doticnog nema nista vise od prijateljstva. Napustimo mesto zlocina ranije sa sve Juvandom, Avril i jos dve priajteljice Ruskinje jer nas je cekao teta Akin sin sa devojkom da idemo negde da blejimo. A to blejanje je vrhunsko.

Potrpamo se u nesto nalik kombiju i krenemo put gornjeg Daga (onog lepog dela, odakle se vidi ceo Bandung). Prodjemo sve te lepe kuce i restorane i nastavimo jos vislje kroz puteve koji postaju sve zavijeniji, sve uzi i truckaviji. Kuce su sve redje, a svetla dopiru samo sa tih pojedinih kuca, ulicna su vec nestala. Ali dok se mi tako truckamo i poskakujemo po kombiju ko ilegalni imigranti na putu ka granici sa Malezijom, dok grane drveca udaraju o kombi, vazduh postaje sve sveziji i cistiji, a pogled na grad i brda ispod nas sve bolji. Kombi se samo odjednom zaustavlja. Izlazimo i skapiramo da se nalazimo u sred nekog polja na kom nema nista. Bez svetla, puta, ravnog tla pod nogama. Samo zemlja, blagi ponocni vetric i svetla grada ispod.  Prvo svetlo dobijamo u trenutku kad se zadnja vrata kombija otvore, i ono je jako slabo ,ali dovoljno. Palimo kao malu ringlu na gas i stavljamo serpicu za caj. Postavljamo ispod sebe kese ili sta je vec ko imao pri sebi, jer je zemlja hladnjikava i sedamo. Iz termosa pijemo ginger tea koji je uzasno jak, ali zdravJ tako da vam je dovoljna samo trecina solje da se zasitite. Na strednjaku se sprema vruc sok od narandze, a potom i kafa. Ruskinje vade tradicionalne indonezanske grickalice i tako…kuliramo…. Glavna je fora koliko sam ja u ovom mraku kao duh, dok Avril verovatno ne biste ni primetili da je tuJ Toliko da pri prelistavanju slika sa aparata na displeju vidite sve kako u tom mraku sede u manje vise nekom krugu dok ne mestu na kom je Avril nema nista osim belih zuba i belih carapaJ Vristali smo od smeha J

Vece je obelezilo nastojanje mene i Vladimira da stupimo u kontakt sa jednim lokalnim likom koji je obecao da ce nam pozajmiti motor za sutrasnji izlet. Naime, Ivana (secate se one devojke sa aerodroma, visoka, plava, kratko osisana? Ona sto je udata ovde?) i njen muz su nas pozvali da idemo na neki izlet u Cividej, gradic dva sata od Bandunga na vulkan i mazanje blatom. Trebalo je samo da pronadjemo motor i krenemo sutradan ujutru oko 8h. Ali, kako je vec ponoc, a lik koji nam je obecao motor je nestao…..u muci smo sta da radimo i kako da kazemo Ivani da otkazujemo nesto sto smo planirali zadnjih nedelju dana? Lik se javlja nesto posle ponoci sa pravdanjem i izvinjavanjem da je motor vec pozajmljen. Gde da nadjemo motor sat posle ponoci? Odlucimo da je najbolje da celu stvar otkazemo. Vratimo se kuci sa pokusajem da se samoutesimoJ time kako cemo ujutru duze spavati, konacno.

            U sest sati izjutra meni zvoni telefon. Anga (Juvandin decko, koji u celoj prici iskace ne znam ni ja od kuda). Govori mi kako je njegova majka odlucila da ne ide na pijacu i kako je motor slobodan ceo dan. Dovesce ga za pola sata. Budi Vladimira. Zovi Ivanu. Tako, po principu “naljbolje se stvari desavaju u pet do dvanaest” krece i ovaj fenomenlan dan.

            Vladimir i ja. Dva dvometrasa na motoru predvidjenom za gradskuu voznju krecemo put brda i planina. Kako Anga nije imao dve kacige, ja pozajmljujem od gazdarice neku sa likovima iz crtanih filmova po njoj, sedamo na motor, nemamo gde sa nogamaJ Sipamo gorivo za 60dinara (sto ce nam biti dovoljno za odlazak i povratakJ) i krecemo da se nadjemo sa Ivanom i njenim muzem. Kroz Indoneziju je mnogo bolje ici motorima. Osetite svez vazduh, vidite prirodu mnogo bolje, stanete gde hocete, provlacite se kroz kolone vozila i uzivate. Mi smo nedostatak radija zamenili sopstvenim glasnim zicama pa smo tako na repertoaru imali: Beograd, Napile se ulice, Kafana na Balkanu, Tisina….. Malo pevamo, vise se sprdamo, masemo deci i stanovnistvu koje je totalno rastrcano u eforiji pored puta jer vidi belce na motoru. Onda nas zaustavi saobracajac. U ovim situacijama se samo drzite engleskog, ma koliko da vam je dobar indonezanski, jer ga policajci ne znaju. Jos kad cuje pored engleskog i jezik za koji nema pojma koji je….:) Vladimir mu daje medjunarodnu dozvolu izdatu u AMK, onu veliku zutu sa stranicama na nekoliko jezika. Medjutim desava se da gospodin policajac ne zna ni kako da je otvori. Pokusava i kad je video da ne zna, samo kao “Ajde, nastavite”J I mi nastavljamoJ

            Cividej je manji gradic u podnozju vulkana Kawah Putih (jedan od onih ostataka). Stali smo na lokalnoj pijaci gde smo u kantini kupili rucak za poneti po ceni od 150 dinara sa dvoje sa sve sokovimaJ Ovaj deo podseca na tipicna mesta daleko negde uz put tamo u Srbiji. PIjaca, masa ljudi, vozila, losa ulica i buka od silnih glasova i saobracaja. Mesto gde odmah prepoznaju da niste odatle, bilo da ste belac ili ne. Kako smo poceli da se penjemo ka vulkanu tako se vreme pogorsava i postaje hladnije, kisa samo sto nije, putevi su uzi, a krivine vece. Ispred vas je autobus koji ne mozete da zaobidjete, tako da je bolje da stavite nesto preko usta. Mada cete po skidanju kacige i marame sa usta biti garavi po onom delu lica koji vam nije bio pokrivenJ Ulazimo u zonu vulkana. Placamo ulaz 200 dinara po osobi (zbog motora) i nastavlajmo da se penjemo. Ivana i njen muz su vec uveliko odmakli jer su imali motor jace snage, ovaj nas mali jadni, sladki gradski je poceo da posustaje i to u sred Lepe Brene i pesme SanjamJ Da ne bi rizikovali da Anginoj majci vracamo krntiju, odlucimo da stanemo uz put, u sred te planine. Pokusam da dobijem Ivanu da joj kazem da nas ceka na vrhu, ali dometa nemaJ  Nista, izvadimo hranu, sednemo na zemlju i koj veli da makar rucamoJ Stanu nam dvoje na motoru da pitaju treba li pomoc i tako se raspricamo. Super neki par. Nastave oni dalje, mi ostanemo da tako zonglirmo pored puta. Posle nekog vremena stigne Ivanin muz koji je krenuo da nas trazi. I tako stognemo do vrha. Slusamo Ivanu koja prica da se uplasila da nam se nesto nije desilo i da je videla dvoje koji taman pristizu na vrh. Pitala ih da nisu videli dvoje belaca negde usput, a ovi pitali:” Ovi iz Srbije?” Kaze Ivana, ja se zacudila odkud znaju, pa ne pise vam na celuJ Ko bi rekao da iz gomile ljudi koji su tu ona pita bas isti par koji je nama stao.

            Spustimo se u krater koji je izpunjen vodom, ali ne bilo kakvom. Neka cudna boja za koju niste sigurni ni da li je bela ili plava…svetlo zelena….onda deluje kao voda..kao jako gusta voda…ili…..glatka povrsina koja se zatalasa samo kad u nju bacite kamencic sa njene, izrazito bele obale…. A isparenja svuda….inace smrdi na sumpor, ali sad nije, ne znam zasto….. iz vode, pri obali samo stoje ogoljene grane nekog niskog drveca….i na obalama je to isto drvece, niskog rasta…ali nigde listova…. Mada kad smo mi stigli, stiglo je i par autobusa neke ekskurzije, a znate sta to znaci? Naravno, slikanjeJ ili bezanje pre nego sto krenu da zapitkuju. Istrazivanja su pokazala da je ovde najjaci vulkan na Kalimantanu i da bi on proradio u svojoj punoj snazi (sto se nece desiti, to su samo proracuni njegove snage) ovaj deo sveta bi ostao totalno razoren, a ostatak sveta u mraku zbog pepela narednih pet godina, tako da mu nekako bolje dodje da vas razoriJ

            Pocnemo da se spustamo sa vulkana. Tacnije to spustanje je vise licilo na video igrice jer je nizbrdica velika, mi jos uplaseni sta je sa motorom, a pri tom pokusavamo da se spasemo od turistickih kombija koji jure po ovim krivinama kao manijaca sa sve decurlijom koja urla i mase u euforiji zbog seksi belacaJ Ja pametna nosim sorc sa ovim seksi nogama na motoruJ Spasemo zivu glavu i stanemo da se konsultujemo sa Ivaninim muzem oko motora. Sve je ok.

            Od glavnog ulaza u zonu vulkana, na levo se krece ka plantazama caja. Nas mali crveni motor ide po brdima prateci vijugave, ali super sredjene puteve, koji se uvijaju izmedju plantaza na kojima su posadjeni zbunjevi nalik na nase male zive ograde ili drvo bonsaji, a koji su ustvari cajevi. Svuda oko vas, ne visine vece od nekih metar.Gde god da pogledate samo caj. Pametna Jelena je htela da napravi par slika sebe i Vladimira na motoru, pa ne cekajuci da se isti zaustavi krene da vadi aparat iz ranca na ledjima. Kako sam izvadila, tako mi se slucajno otvori pregrada za bateriju i ispadne. Nista. Stanemo da vidimo sta se desava, a u tom, Ivana koja nas nije cula kako vicemo za njom, produzi dalje. Pomislimo kako cemo je lako stici, i vratimo se da trazimo bateriju. U tom nasem cunjanju putem na kom inace nema puno saobracaja (sto je jedna od prednosti koja vam omogucava da zaista u potpunosti uzivate u planatazama i svezem vazduhu). Naidju neka dvojica na motoru i stanu sva zabrinuta sta radimo. Objasnimo sta se desilo i tu se i oni daju u potragu. Tada Valdimiru pogled slucajno padne na prostor na motoru predvidjen za noge na kom ugleda moju bateriju. Super, aj sad brzo da stignemo Ivanu, kad ova dvojica hoce da se slikaju. Uvali me Vladimir onako posteno na brzaka, on brzno skljocne, ja se bacim na motor i brzo se damo u jurnjavu za Ivanom, ostavljajuci ovu dvojicu u totalnom cudu sta se desilo. Tako mi jurimo, ja skoljocam aparatom i skapiramo da Ivane i njenog Ku-a (ime mu je Rudi, ali ga ona zove mace, sto je na indonezanskom kucing, pa skraceno Ku) nema nigde. A mi nemamo pojma kako se mesto na koje idemo zove. Vozimo mi tako i uocimo neki makadam (na desnoj straniJ) i nekolicinu likova kako stoji pred rampom. Oni krenu da nam masu u fazonu vamo i mi stanemo. Kazu likovi po 300 dinara za ulaz. Za sta? Izlaze neka kola odatle, al od Ivane i Kua jos nista. Pitamo jesu usli tu neka belkinja i Indonezanin, kaze ovaj jesu. Ali nama sumnjivo, nema sane da bi Ivana usla, a da nas ne saceka. Pokusamo da ih okrenemo, kad mi puce baterije, a isto se desi Vladimiru nakon jedan minut. Sta sad? Nit telefona, nit znamo naziv mesta na koje idemo nit ovo dvoje. Predlozi Vladimir da se provozamo jos malo napred, mozda nas negde cekaju, ali se slozimo da ovde nisu, jer nas Ivana ne bi ostavila tako. Sretnemo nju i Kua na 100 metara od sledece krivineJ

            Nastavimo voznju jos nekih 15tak minuta i stanemo u sred plantaza i krenemo da se parkiramo. Nigde nicega osim jedne nastresnice, ispod koje smo ostavili motore i zemljanog puta koji vodi na gore u brda. Kazu nam nasi vodici da smo stigli?! Nastavimo da se penjemo tim zemljanim putem, okolo, sa visinom, sve bolji pogled na brda i puteve izmedju njih, ali kako se penjemo tako se i oni gube. Ubrzo oko nas samo suma, lijane, palme neko divlje rastinje, vlaga i zvuci ptica i drveca. Dzungla. Nakon jednog kilometra stignemo. Padina. Neke stene i kamenje, drvece, put i neke kuce. Onda pogled na udolinu u kojoj je desetak kuca u skroz seoskom fazonu, para se uzdize izmedju njih, iza njih, svuda. Sidjemo u padinu, krater nekog drugog vulkana u kome se naselilo nekoliko porodica sa sve deset bambusovih kuca. Ves se susi na sve strane, zene se kupaju u improvizovnim bazenima sa vodom. Izmedju kuca puteljci sa kamenjem, tipicnim za planinske predele. Tipicno selo. Mada je mene odusevilo jer se svuda nalaze barice iz koji izvire kljucala voda. Nista nije sredjeno moderno, jer kako Ku kaze, niko za ovo ni ne zna. Voda je vrela, mada ima i izvora na kojima se javlja hladna. Sve sto vidite u bari je blato braonkaste boje i baloncice kjucale vode. Skinemo se i spremimo za mazanje sa vulkanskim blatom. Nadjemo bazence koje je na visini od nekih dva metra, ali se pri penjanju ili hodanju uopste, treba paziti jer ma koliko predeo ili cak kamen i zemlja po kojoj zelite da hodate, deluje cvrsto i stabilno kad zakoracite ili stanete samo pod vama propada i raspada se. Za zemlju ajde i nekako, ali je sok kad hocete da stanete na kamen ili stenu i skapirate da se raspada. Vadimir je to najbolje proverio kad je pri pokusaju da prekoraci jedan od bazencica, belom patikom propao kroz zemlju. To ce ga nauciti da su bele patike sa belim carapama davno izasle iz mode. E. Bazen je ne nesto preterano veliki, ali je po njegovoj sredini palo neko drvo debljine recimo nekih 20cm u precniku. Sa jedne strane drveta ide vrela voda, a sa druge, hladna. Sednemo na stablo, pazeci da ne zgazimo u vodu jer osuriJ Nadjemo, svako, po neki stap i stanemo da vadimo blato na povrsinu ne bi li se malo ohladilo pre nego se njime namazemo.

            E, onda sledi mazanje. Recimo da se osecam kao neoblikovana glina pre nego sto vajar pocne da vaja. Bude malo vruce, ukoliko niste sacekali da se blato dovoljno ohladi. Ne bude bas tako ljigavo kao kad se mazete obicnim blatom, sto je zadovoljstvo koje sebi nisam priustila od detinjstva. Ali svakako delujete smesno. Narocito kad vam blato upadne u oko, pa se trudite da ga izvadite, sto vam ne uspeva jer su vam ruke takodje blatnjave, a postaju jos gore kad ih skvasite i pokusate da saperete blato sa njih. Tako cackate oko, koje se potom osusi od silne topline i stalnog cackanja, pa pocne da vas zateze. E, onda skapirate i da vam nos curi od topline blata na njemu i isparenja oko njega. Pa, aj sad brisi i nos. Taman pomislite kako ce se oko, evenutalno vratiti u normalu, a nos prestati da curi kad ukapirate da se kroz onaj prolaz do vaseg bazencica penju dvojica seljana i da u rici nose neku ciniju. Sedaju vam iza ledja i pocinju da se mole. Tacnije, jedan sedi pored vas na deblu i vodi neku osnovnu konverzaciju tokom koje ne zeli da kaze nista vise od toga da je u pitanu neki paganski obicaj koji je osatao jos odavnina, sad je povezan sa islamom, mada nije bas potpuno islamski jer podrazumeva moljenje nekim bogovima. Izabrali su bas ovo nase mesto jer se smatra svetim. Zasto i kome se tacno mole i za sta nisu hteli da kazu. Tako ovaj drugi lik sedi okrenut vam ledjima, drzi ono sto se sad vidi da je polovina kokosa i nesto prica, moli se dok vi i dalje sedite i kulirate u onom blatu. Nakon pet minuta seljani se dizu i odlaze, ostavljajuci kokos tu, prazan ali se dimi jer je prethodno, tek sad kapiramo nesto u njemu bilo paljeno. Nakon dvadesetak minuta i mi se kupimo i odlazimo. Najveci je hit bio sto uopste nismo razmisljali o tome da cemo baltnjavi morati da pokupimo garderobu i stvari. Ne samo da smo uspeli da umazemo sve torbe i cipele, vec sam ja, opet dokazujuci svoju naklonost modi, pri penjanju na bazence zaboravila da skinem sesir sa glave, pa sam ga tokom mazanja ostavila da visi na nekoj grani, racunajuci da cu ga pokupiti kasnije. To naravno znaci da nisam racunala da ce mi kasnije sve od cela do noznih prstiju biti blatnjavo. Upem da isperem ruke toliko da sesir samo prislonim na teme glave i krenem da se tako sva kao siva glinena statua u ljubicastom kupacem kostimu i sesiru na glavi, spustam ka tusevima. Tusevi su topli mlazevi vode koje vulkan izbacuje, a koji su samo usmereni da se kroz drvene cevi batik drveta spustaju ka jednom od bazencica. U stvari su na visini od nekih pola metra od zemlje cevi postavljene vodoravno, tako da izlaze iz zemlje i bacaju vodu u kao manji bazencic ili terasicu po kojoj su ivice i dno oblozeni velikim kamenjem. Sednemo ispod jednog od mlazeva i tako se pridruzimo tusiranju jedne od lokalnih seljanki i njeno troje dece. Oni goli sa sve onom kupatilskom plasticnom korpicom u kojoj su osnovne stvari za tusiranje: sapun, sampon, cetkica i pasta za zube. Izmaltretiram Vladimira da nas islika uz obecanje da cim on zavrsi sa slikanjem nas, on moze da istusira, a da cu ja da slikam njega. Ne lezi vraze, ali kako sam izasla iz vode, pokazu mi lokalne zene kupatilo u kom mogu da se presvucem. Prodjem pored kuca, pognute glave kako bi zaobisla niske bambusove krovove i skrenem iza kuce gde otvorim vrata, nazovimo ga poljskog WC-a. Sve bambusova gradja, zidovi toaleta dopiru taman do visine mog temena, u uglu stoji cucavac i kofa za njegovo polivanje. Presvucem se i vratim na mesto gde smo ostavili stvari, sto je jos jedna bambusova baraka, napred otvorena, prema tusevima, po principu sanka sa pokrivenim krovom i drvenom klupom ispred “sanka”, tj.velikog, kockastog drvenog stola. Tu nadjem toplu kafu I przenice slicne nasim pohovanim tikvicama i …sta drugo..Vladimir ostane bez slikaJ Mada su me konstanto ometale kokoske koje su se tuda motale i neki zgoljavi petao. Osusimo se svi I krenemo polako put Bandunga.

            Na nekih sat vremena od ulaska u Bandung nas uhvati ogroman pljusak. Toliki da smo morali da stanemo negde usput. E, tu je sreca da sam krenula u svojim gumenim cizmama, mada je ostatak mene skroz pokisao. Nakon 45 minuta stajanja morali smo da nastavimo dalje jer je vec uveliko krenulo da se smrkava. Kako pljusak ne jenjava ni u jednom trenutku, a mrak sve vise pada, a i ruku na srce pocinjemo da se priblizavamo naseljenijim delovima grada, pocinjemo polako da zapadamo u tesnac. Lagano smo usli u juzni deo prilaza Bandungu, sto naravno u ovakvim vremenskim uslovima znaci poplavu. Kako ulice nisu bas preterano siroke, a trake nicim odvojene doslo je do situacije da svako ide kako mu se cefne, a mi do spoznaje da nam ne rade svetla na motoru. Guzva postaje sve veca, voda navire sve vise i vise, ulicna svetla jako slaba. U opstoj toj pometnji izgubimo Ivanu i Kua. Nakon cekanja hoce li se vratiti (jer su nama telefoni jos uvek praznih baterija), skapiramo da moramo da nastavimo dalje sami.

            Na ulicama zastoj. Nit levo nit desno, nit motorom, a kamoli kolima ili autobusom. Voda na sve strane, a svetla na ulici nigde. Mices se milimetar po milimetar, panduri kao nesto regulisu, ali nista to nije. Pocnemo polako da zalazimo u delove koji su osvetljeniji, mada sa vecom ludnicom na ulicama i vodom koja nam sad vec dopire do pola motora. Ko u najgorim filmovima o priprodnim katastrofama koje prete da uniste svet, a nas dvoje smo glavni glumci koje ce nepogoda dovesti do - srecni – do - kraja – zivota. Zaustavimo se tu i tamo da pitamo za pravac, sto nije problem dok ste u mestu zvanom Kopo, na nekih 45 minuta od centra Bandunga, ali smo svesni da ce uskoro poceti direkcije: skreni ovde levo, tamo desno, pa na sto hiljada i prvoj raskrsnici kod ko zna kod objekta opet levo. Onda nas presretne lik, koga smo, na nekoj od prethodnih stanica upitnica, vec zaustavili. Ponudi se da nas isprati. Tako krene - pratim te - deo puta. Picio je ispred nas lik i picio sve do trenutka kad sam prepoznala put na kom se nalazimo. Ponudim mu da mu platim, sto on uz osmeh odbije, i nastavimo dalje. Hvala Bogu na ljubaznim ljudima.

            Stignemo kuci i saznamo da:

Motoru svetla nisu radila ni ranije

Smo mokri ko misevi

Da smrdimo na blato ko niko

Da je Vladimiru telefon toliko pokisao da ni fen ne pomaze

Da nas teta Aki ceo dan juri da kaze da ide ujutru za Dzakartu kolima, pa ako hocemo sa njom. Ona krece u pet ujutru, pa samo da joj javimo ako hocemo da nas pokupi.

            Operemo se i spremimo da odemo negde nesto da jedemo kad Vladimir predlozi da bi mogli ujutru, stvarno sa teta Aki, zajedno u Dzakartu. Sto da ne, kad nam je vec iskrsao bespaltan prevoz. Pokusam da joj posaljem poruku i okrenem, ali joj telefon nije dostupan. Dogovorimo se ovaj Srbin i ja da se ipak spakujemo, pa da izadjemo ujutru da je sacekamo, pa ako vidi poruke i dodje idemo, ako ne nista vracamo se da spavamo. Tako u vec ponoc, ja pozurim kuci da se pakujem i spremam za, mozda, odlazak u prestonicu.

            Probudim se u 4 ujutru, istusiram i stanem da cekam Vladimira I tek mi onda sine da je gospodinu telefon i dalje pokvaren od sinocnog pljuska i da mi uopste nismo razmisljali kako ce se on probuditi. Tad na scenu stupa fenomenalna sluzba budjenja njegovog smestaja – dzamijaJ

            Oko 4:50 ugledam ga kako mi prilazi kapiji sa svojim velikm rancem i lakne mi sto ne moram da idem licno da ga budim. Ubrzamo ka Mc-u, gde je prvobitno teta Aki bila rekla da ce nas cekati, uz i dalje samo pokusaje da je dobijemo telefonom. Stignemo do Meka i sednemo ispred ulaza, odakle imamo pregled na celu raskrsnicu i stanemo da u jos mrklom mraku, bez znanja da li je zena primila poruke i ide li uopste, cekamo vec drugi po redu - pet - do - dvanaest-trenutak. Nakon desetak minuta ugledam joj kola kako skrecuJ Uletimo i krenemo da pricamo sta nam se sve desilo i ona zena kaze da je banula da vidi jesmo li tu, pa sta bude. Zaboravila je da upali telefon. Sad konacno, nakon sto sam naravno smazala sve one divne djakonije koje nam je teta Aki spemila za put (divna jeJ), mogu da odspavam.

*Dobrodosli u Dzakartu, grad sa 12 miiona stanovnika i jednim od najgorih saobracaja na svetu*