VERIDBA

U dilemi sam da li da prvo obajsnim pojam zabavljanja i emotivnih veza koji ovde vladaju, pa da onda ispricam kako sam prosena ili da, ipak, prvo ispricam sta se desilo? Kako to obicno biva, najteze je poceti, a zasto ne znam. Ovde je makar, ako nista drugo, pocetak bio jednostavan.  Ma pocelo je skroz naivno i bez ikakvih najava sta ce se desiti. Pocelo je sa drugaricinim (Ilu, student sa Madagaskara, trenutno je u ulozi mog prevodioca jer je jedina koja prica i indonezanski i engleski), pozivom za karaoke. Prijatelj sa grupe slavi diplomiranje i nekolicina njih ce se tim povodom okupiti na karaokama, a potom i na nekoj laganoj veceri. Kako je u tom trenutku bilo, mozda, tek nekih tri nedelje kakao sam stigla, pomislim: Zasto da ne? Izadjem malo napolje, upoznam grad, a pri tom i ljude.

E, samo, malo objasnjenje. Karaoke se ovde odvijaju na sasvim drugi nacin nego u Srbiji.  Smesteni smo u malim, akusticki izolovanim prostorijama u koje moze da stane, zavisno od velicine, u proseku od petoro do dvadesetak ljudi. Za koji trenutak mi cemo se naci u prilicno simpaticnoj karaoke sobi sa ljubicasto crnim tapetama, udobnom sivom ugaonom garniturom i velikim flat ekranom. Ispred garniture se nalazli manji sto i na njemu tastatura kojom upravljamo pesmama i dva mikrofona. U ovom trenutku u sobi su pet osoba, jer Ilu i ja,kako to holivudski uvek biva, kasnimo.

Filmska scena. Ilu i ja kasnimo i ulazimo u kabinu za karaoke poslednje. Ljudi su se vec uveliko  raspevali i nas ulazak prate samo osmesima i blagim klimanjem glave. Vratm osmeh i sedam, jer znam da, sve i bez glasne muzike, nema sanse da zapamtim imena prisutnih, tako da se ni ne trudim. Sedim i dalje. Ekipa se raspevala i uopste, kako se samo prividno, pogresno cinilo, nema nameru da me upozna. Ali se i dalje smeskaju. Dobar znak. Izmedju pesama, Ilu grabi priliku da me predstavi. Tu su:

 Agus, decko koji je upravo diplomirao i koji je za ove tri nedelje prvi slatki decko koga sam videla (tek sam stigla i fizionomije Indonezana mi ne deluju uopste privlacno. Makar ne jos).  Skroz je crn sa preslatkim ocima i naocarima za vid. Zasto muskarci uvek deluju seksipilnije sa naocarima? Cekam da ustane i odmerim i visinu. Ljudi su ovde generalno niski i vec pri dolasku sam znala da sa mojih 178cm misija pronalazenja decka ce biti izuzetno komplikovana (ali ostajem optimista da ce biti i uspesna).

Do Agusa je Sehari.  Rosavo, usko lice i cuveni “od uveta do uveta” osmeh koji ce takav ostati do kraja veceri. I prilikom svake sledece. NIje moj tip.

Jos jedan momak. Jos jedno lice sa ogromnim osmehom. Iskreno nisam ga ni primetila kad sam usla. Ne znam kako. Velika glava, veliko telo.

Zatim imamo devojku, Sarma. Da znam, sarma. Ali polako, u nekom od narednih javljanja upoznacete i Dinara. Preskacerm Sarmu ( sto u Srbiji ne bih uradila sve da mi i platite).

Do Sarme, a sa moje desne strane sedi Juli. Predivno bice koje i ako nema fizicku lepotu ima karakter i osobine koje svakako nadomescuju njene fizicke nedostatke. Juli je devojka koju odmah zavolite i znate da ce vam biti prijatelj do kraja zivota. I onda Ilu i ja.

Osim mog prvog karaoke nastupa, vece prolazi prilicno uobicajeno bez nekih vecih desavanja. Spavanje.

Tacno nedelju dana kasnije, isto mesto, ista ekipa. Razlika. Ilu I ja stizemo na vreme. Ustvari svi smo tu na vreme, ali sedimo u holu i cekamo da se oslobodi neka prostorija. Sedim do Seharija ( u ovom trenutku jos uvek nikome ne znam ime). Sehari se stalno smeje i znam da se oseca nelagodno. Sramota ga je. Sramota od mene, ne, od sebe jer mu se svidjam? Ne, jer hoce da me pita da li moze da me doda kao prijatelja na facebook-u? “Naravno da moze”, odgovaram, ali ne ocekujem da decko istog trenutka ukljuci laptop, otvori facebook i kaze mi kako vec zna koji mi je facebook profil.  Salje mi zahtev i moli me da ga prihvatim. Pa, nije problem, vec sam rekla da hocu. Ali, nakon sekund, kad sam se udostojila da dozvolim mozgu da malo i radi, shvatam da on i dalje sedi pored mene sa otvorenim facebook-om cekajuci da istog trenutka otvorim svoj profil i prihvatim zahtev. Sta drugo da radim, vidim da mu je to znacajno, ali kroz minut saznajem i koliko. Inace veliki osmeh, postaje nezamislivo jos veci uz priznanje da sam prvi beli prijatelj koga ima. 

Docekali smo nasu sobu. Ovog puta Agus je do mene. Pokusava da uspostavi neku konverzaciju, ali je to jos uvek slabo. Glava je na drugom kraju prostorije. Posle karaoka, vecera. Varung. Sad bih ja htela da ispricam svoje odusevljenje varunzima I hranom u Indoneziji, ali vec vidim kako negodujte, cekajuci nastavak. Sedamo ja, pored mene Sarma, Ilu, Agus i sa druge strane stola, preko puta mene Glava, koja ima ime, mada sam ja zaboravila da ga spomenem, Gepe. Pored Gepea, Sehari i na kraju Juli. Devojkama konverzacija ne predstavlja problem, momcima, na sveopste iznenadjenje, veceras takodje ide veoma dobro. Po Ilunoj kasnijoj prici, ide im toliko dobro da su devojke ostale prilicno iznenadjene, tacnije zatecene, nastojanjem momaka da pricaju i deluju zanimljivo. Sta se desava za vecerom. Razgovaramo o alkoholu i izlascima. Indonezanima je ovo, pored sexa i slobodnih veza, jedna od omiljenih tema sa belcima, jer su to stvari koje ne radite otvoreno ili slobodno u Indoneziji. Od prisutnih nista od pomenutog nije strano jedino meni i Agusu. Naime, Agus je Hindu sa Balija, pa je kao takav upoznat sa provodom i alkoholom. Sehari je musliman sa Sumatre, Gepe protestant, takodje sa Sumatre, devojke su, pa devojke. Agus predlaze da me povede u nocni obilazak klubova u Bandungu, sto ja uz pruzanje broja telefona i prihvatam, ali sto je praceno glasnim negodovanjem Seharija i Gepea uz tvrdnje da bih Agusa trebalo da se klonim jer je playboj. Za razliku od Balija koji je umeren i tih, Sumatra je glasna i nekontrolisana u svojim artikulacijama i gestikulaciji. Poput desetogodisnjeg deteta koga zadirkujtete da mu se svidja drugarica iz klupe. Gepe me pita, uz veoma los engleski, koji Ilu stalno mora da ispravlja, da li sam imala prilike da malo putujem i ako bih htela, on za vikend ide kod strica u jedno malo mestasce na nekih dva sata od Bandunga. Bila bi super prilika da vidim prirodu i upoznam gradsko okruzenje. Pogledom trazim Iluin pogled i znak odobravanja. Nalazim ga. OK, zasto da ne.

Subota pred polazak. Dobijam poziv kojim Gepe hoce da proveri da li bi bilo u redu da pre odlaska kod njegovog strica svratimo u crkvu. Nedelja je, a on ne propusta nedeljne mise. Meni je ok, bice to prilika da prvi put udjem u protestantsku crkvu.

Nedelja. Gepe i njegov  brat su me pokupili i vec smo na putu ka…ne znam ime mesta. Brat je nezainteresovan za pricu, Gepe se stalno okrece sa prednjeg sedista i pokusava nesto, ali ovaj “pitanja i odgovori” kviz mi je uz, njegov jako los engleski i moje nastojanje da ostanem budna, uzasno dosadan. Vec pomisljam kako je trebalo da ostanem kuci i sebe castim spavanjem. Ali ajde. Sta je tu je. Preskocicu opisivanje divnih pejzaza koje mozete videti u putu. Ne zato jer znam da vas ne zanima, vec zato sto ne znam ni sta bih napisala. Spavala sam.

Stizemo u selo. Pa dobro, nije selo, recimo Inodezanski Banovci. Krecemo se ka onome sto ja ocekujem da ce biti crkva. Jos jedna greska. Gepe i njegova familija su pripadnici neke posebne grane protestantizma koja  u Indoneziji nema bas puno sledbenika, a kako je po indonezanskim zakonima jako tesko dobiti dozvolu za gradnju verskog objekata, ma koliko sledbenika imate, ovi Gepeovi su prinudjeni da se svake nedelje okupljaju u drugim kucama. Ulazimo u jednu u kojoj svi sede na podu. Na zidovima vlaga od poda do plafona i samo jedna ugaona garnitura. Rukujem se sa svima i sta cu, sedam i ja na pod. Do mene je Gepeova sestra od strica, koja prica malo bolji engleski i sa kojim bi bilo lepo da nastavim da komuniciram kako bi mogla da vezba jezik. U prostoriji ima oko dvadesetak osoba i svi su zauzeti citanjem Biblije. Shvatam da necu moci da budem samo nevini posmatrac, vec da ocekuju da ucestvujem u sluzbi. Iskreno, za trenutak mi prolazi kroz glavu, da ovo uopste nije religija vec sekta i da ce ispiranje mozga poceti cim smesni, mali covek u braon kosulji i velikim naocarima za sunce iz vremena nesvrstanih, zakolje kozu i popije krv. Ipak, preuvelicavam, jos uvek neupoznata sa problem dobijanja dozvole za gradnju. Prolazi misa i krecemo ka stricevoj kuci. Stric je inace predsednik zajednice koji koristi priliku da me pokaze citavom selu. Bez preuvelicavanja, nema znacajne kuce u selu u koju nismo usli da se pozdravimo i predstavimo me. Pocelo je. Mada ja toga jos nisam bila svesna.

U kuci standardno, rucak i caskanje. Ma, vazi, kad bi bilo tako jednostavno. U kuci, dobro, rucak, ali onda slikanje, slikanje, slikanje. Pa potom, vrbovanje za crkvu koja nije moja, uporno insistiranje na tome da sam pravoslavka i da ne idem u druge hramove pa makar ni cela Indonezija nemala ni jedan ortodoksni, ne vredi. Mislim, vec u sebi, kako me ovi domacini vise videti nece. Razgovor o religiji je na moje opste iznenadjenje ili precizinije zaprepascenje ( hm, da ovo je adekvatnije) prati nastojanje da se utvrdi da li bih ja bila voljna da u svoju kucu primim doticnu sestru ukoliko bi se ona odlucila na studije u Srbiji. Hej, moja majka je jedva docekala da vidi zdrave, prave, odrasle mene i sestru i mislim da osim unucica koje bi pazila, mazila nista drugo ne dolazi u obzir. Oba su razgovora povremeno prekidana jednim, ali na u razlicitim formama, postavljananim pitanjem: Da li je doticni Gepe moj decko ili prijatelj. I nikakvo moje nastojanje da kazem kako u Beogradu imam decka i kako smo Glava i ja samo prijatelji nije prekinulo invaziju ovog jednog, ali na toliko nacina postavljenog pitanja. Da, opet je Glava, jer nista drugo osim velicine lobanje i jos veceg osmeha ovaj decko po imenu Gepe ne poseduje. Tokom celokupnog naseg boravka kod strica, Gegl (GEpeGLava) nije prozborio ni rec. Velicinu njegove glave krasio je samo osmeh. Vrhunac. Stric seda pored mene. Blagi ocinski osmeh, ruka na mojoj ruci i saopstenje: Ja bih bio jako srecan ako bi ti se Gepe svideo.

Izvinite, ali ja ne bih.

Kao u crtanim filmovima o Peri Kojotu i Ptici trkacici. S tim sto bih malo ja da budem Kojot.

Narednu nedelju obelezilo je moje nastojanje da izbegnem pozive i poruke kojima sam obasuta. Ako niste mogli da me dobijete sredinom novembra, mobilnom mi je bila prazna baterija, a punjac pokvarenJ

Tako se odlozi moja agonija. Nakon nekih dvadesetak dana javlja se Ilu kako bi javila da Gepe ide kuci na Sumatru i kako bi bilo lepo da mu se javim pre nego sto ode. Mislim se, ljubaznost me i prvi put uvali u nevolju, bolje da budem ne ljubazna. Objasnim situaciju Iluu i izarazim nadu da necu morati da se javljam. Bolje da radim ono sto osecam, nego da budem fina, ako vec mislim da za ljubaznoscu nema potrebe. Onda me Ilu sedne i objasni tuznu Gepeovu pricu. Kako je rano stao bez oca i sad zivi sa majkom. Kako se vraca slomljen kuci nakon sto sam odbila veridbu. I ja sam reagovala kao i vi. Kakva sad veridba? Dobrodosli u Indoneziju, dragi moji. Da vas upoznam sa lokalnim obicajima. Kad vam se devojka svidi, makar je videli jednom u zivotu i ne znali nista o njoj, odlucili ste da hocete da je zenite (dobro, ironicno preuvelicavam:)). Vodite je roditeljima ili, u slicaju kao ovom, kad roditelji zive daleko ili su umrli, najstarijem muskom rodjaku ili za vas odgovornom clanu porodice na odobrenje. Za Indonezane nije cudno udati cerku u porodicu u kojoj kasnije mozete da joj posaljete i ostatak mladine porodice. Sreca pa sam ja bas bela:).

Nisam poslala poruku, ali sam zato u januaru primila jedan jako zanimljiv poziv. Sa Sumatre.

Nakon novogodisnjih praznika sedimo Ilu, moje drage cimerke i polako iz susedne sobe krece zvuk “super girl”. Javljam se i pokusavam da razaznam sta glas sa druge strane zice pokusava da kaze. Gegl. Cestita praznike, pita kad cemo Ilu i ja posetiti Sumatru i kaze njegova sestra hoce da prica malo sa mnom, da vezba engleski. Pokusavam da izvrdam, i shvatam da Gegl uopste ne prica sa mnom vec da je slusalicu prislonio uz uvo i da prica sa gomilom njekih zena koje sede oko njega. Vec pocinjem da ludim jer drzim slusalicu, slusam kako gomila nekih zena i Gegl pricaju i smeju se. I tad shvatam da su mu to majka, tetke i sestre. Okupio je celu rodbinu kao podrsku da me okrene i sad svi oni tako srecni sto on zove devojku sede i smeju se, nesto dobacuju, a ja ko Kip slobode stojim i umesto baklje drzim telefon, pokusavajuci da dozovem Ilu u nadi da ce se ona bolje sporazumeti sa mojim nesudjenim…

U jednu ruku, slatko sam se ismejala svemu. U jednu ruku:)