Mitin izmisljeni vodic kroz Indoneziju...u kome nista nije izmisljeno: Simptomi zivota Viktorije Bekam

Samarinda ne izgleda nista posebno. Jeste glavni grad Bornea, ali lici na one zapustene gradove u unutrasnjosti zemlje kroz koje samo prodjete. Iznenadila sam se da nije tako prljava. Da, nije joj bas neka infrastruktura ali nema djubreta po ulicama. Nisam jos isla do dzamije ili negde van grada ali ovo do sad… pa onako. Grad je okruzen rekom i znam da ako zelite da udjete ili izadjete morate preci most. Ali i to su jos uvek samo informacije koje sam dobila. Nista jos nisam licno evidentirala.

Nervira me vreme. Jako je toplo. I samo odjednom naidje kisa. Ali nije ni da pada ni da ne pada. Vise su to samo one dosadne kise koje vas skvase i prestanu. Nit su dovoljno jake da otvorite kisobran, jer prakticno da niste ni svesni da pada, a nit da ga ne otvorite jer ipak kisnete. Ispada se tako pola sata do dva sata I onda opet bude suncano i toplo. Ono sto me posebno nervira je sto ostavlja blato za sobom. U Bandungu vam noge budu mokre jer idete kroz bare, ali ovde, obizrom da nisu jake, kise ne stvaraju vodu na ulicama vec samo kvase zemlju i stvaraju veliko, odvratno blato posle koga stalno ostanete iskaljani.Tako svaki dan. Mada, lokalci veruju da ako kisa pada u petak padace cele nedelje, I obrnuto, za suncani petak:)

Za sad na poslu sve ide ok. Ljudi su raspolozeni i ok. Zezaju se i pokusavaju sa engleskim ali im to jos ne ide od ruke bas najbolje. Vazno da se trude. Sad im je glavna fora kako ce oni tipovi muceni da zavrse kurs kad su devojke koje zive sa mnom u mnogo vecoj prednosti jer me imaju za praksu i van redovnih dva sata koliko predajem u kancelariji.

U ponedeljak sam presla u novi smestaj. Kuca je na pet minuta hoda od posla. Ima tri sobe u kojima smo smestene nas cetiri devojke koje radimo za istu kompaniju. Ja imam svoju sobu, njih tri dele jednu, dok je u trecoj sobi devojka koja radi trenutno na terenu kao inzenjer. Soba mi je jednostavna. Jedan krevet, sasvim ok. Jedan ormar i klima. Kupatilo delimo, kao i kuhinju. Mada svaki dan dolazi zena koja nam kuva, cisti i pere. Postala sam snob:) Mada kuva bas dobro. Ugojicu se tacno vidim:) Dan kad sam ja stigla stigla je jos jedna devojka sa Kalimantana. Muslimanka. Nakon sto su je dopratili, roditelji su se vratili kuci. Kako se smestila tako je krenula da skace na svako kucanje na vratima, misleci da je neki muskarac, trazeci gde joj je marama da pokrije glavu. To sto ne zeli da ide nepokrivene glave pred muskarcima nije nista neobicno, ali sto je krenula sa iglama po kuci da zatvara sve i najmanje otvore na prozorima, spajajuci zavese, ne bi li bilo moguce da neko viri kroz prozor ili je slucajno vidi sa ulice. Hm…Od ulice do kuce i prvog prozora nas deli cello dvoriste. Zao mi je sto nije bilo heftalice pa da se lepo zahefta sve gde ima I minimum otvora. Gospodjica je sinoc otisla da se vidi sa deckom, a veceras izasla sa izgovorom da ce da spava kod sestre:) Vazno da su nam prozori zasticeni od greha.

Tako je isao da spava kod sestre i igrac iz lokalnog fudbalskog kluba kad je imao sex sa nekom petnaestogodisnjakinjom iz grada, koja je potom ostala trudna. U svakoj drugoj zemlji bi zavrsio u zatvoru zbog sexa sa maloletnicom. U islamu zena/devojka/devojcica je spreman za brak cim dobije prvu menstruaciju , tako da nije bitno koliko ste stari kad imate sex, vazno je samo da ga upraznjavate u braku, nikako pre…. Ili van njega. U slucaju fudbalera, kaznu je 3000 eura, ne jer je ona mlada i trudna, i, naravno, bez zabrinavajuce cinjenice da on nema nameru da je ozeni. Sad kad je dobila pare, ni nju nesto to ne zanima.

Kako sam se preselila u ponedeljak tako sam se i upoznala sa jednim parom, poreklom iz Crne Gore. Momak ovde igra fudbal u lokalnom klubu “Persisam”, a devojka… Pa devojka mu je. Malo su i njih smarali kako to da se zabavljaju vec sest godina, a nisu se vencali, ali su vremenom prestali. Pored njih, i trener kluba je nas covek. Poreklom iz Beograda , s tim sto vec 23 godine zivi u Australiji. Izasli smo svi skupa na vecericu kada su me pozvali da u sredu dodjem na poslednju utakmicu sezone koju igraju protiv kluba sa Sulavesija u kom su opet neka nasa dva lika, jedan Slovenac I Novosadjanin.

U 16h zamolim druga da me odbaci do stadiona. Devojka fudbalera me ceka na glavnoj kapiji stadiona. Svuda na putu srecemo navijace u narandzastim majcama, sto je zastitna boja kluba Persisam. Vec kod stadiona je guzva. Krecem ka ulazu kad cujem kako me neko doziva, ali ne mogu da ustanovim odakle dopire glas nit da vidim neko poznato lice. Tad kroz resetke neke kapije ugledam poznatu, crnu devojku kako mi se smeje i pokazuje rukom da se priblizim. Otvore mi kapiju tek toliko da mogu da udjem pa kroz zavijene hodnike stadiona dovedu do tribina. Stadion je mali, kapaciteta svega za 30.000 ljudi. Teren i igraci na njemu deluju mnogo manje nego kad utakmicu posmatrate preko televizije. Trava nije bas zelena i likovi i aktivnosti ljudi koji sede na suprotnoj strani tribina, tamo preko terena, nisu bas jasni kako sam ocekivala da ce biti. Iznad nas kamermani i fotografi, a oko nas, gde god da pogledas narandzasto.

Sedimo i cekamo da utakmica pocne. Toplo je mnogo. Iza nas se okupila neka decurlija. Medju njima posebno jedan mali, kose usled verovatno pokusaja da se izbeli blansom, narandzaste, malog razmaka izmedju prednjih zuba. Jedini dovoljno hrabar da pokusa nesto da prica. Pita me na engleskom kako se zovem, na sta mu ja odgovaram na indonezanskom i cujem urlik odusevljenja okupljenih klinaca koji sad sede na podu svuda oko nas. Jao, koliko pitanja. Srecom, paznja im se ubrzo usmerava na dva igraca lokalnog kluba, jednog Koreanca i Afrikanca, koji ce utakmicu pratiti sa tribina. Cele su se tribune sjurile do njih u pokusaju da dobiju autogram. Mnogo je lepo kad ste dete i kad vam je jedina briga da se provucete do idola ne bi li dobili potpis markerom po majci, duksu ili kacketu. Pitam se koliko ih dugo nece prati?

Iznosi se zastava FIFE i nakon slikanja i pozdravljanja tmova cuje se i zvuk pistaljke. Utakmica pocinje. Ne znam je l mi smesno ili cudno to sto su timovi izasli sa decom na teren, onako kako to rade timovi na velikim fudbalskim takmicenjima. Ili sam ja neznalica ili se to radi na svim utakmicama? I pre nego sto se zacula pistaljka, pesma sa tribina, koje se jos uvek pune, je odjekivala stadinom, mada mnogo melodicnije nego sto su nase navijacke.

Utakmica ko utakmica. Padne po koji gol. Vrisak pri svakom priblizavanju lokalnog tima protivnickom golu. A oko mene pitanja i pitanja. Sad je glavna preokupacija svih oko mene cija li sam ja devojka pa sedim na tribinama? Za ovu nasu crnku vec znaju. Bila je u novinama i TV, vidjali su je u gradu. Ali sam ja nova. I misterija sam. Ako sam belkinja, to implicira da se zabavljam sa nekim inostranim igracem…hm…ali kojim?Paznju sa mene skrece covek koji iz prvog reda, tri reda ispod nas, pomera ljude sa svojih mesta ne bi li tu smestio tri predebele zene koje se za njim penju na tribune. Iza tri PREDEBELE dolazi covek, isto tako popunjen i nosi devojciu, negde oko 5-6 godina. Da ne spominjem da se vidi i da je ona tacno clan porodice. Boze sta jedu ovi ljudi kad su ovoliki. Sve su zene pojavile u narandzastim majcama i maramama na glavi. Cujem da je u pitanju porodica koja radi nesto sa naftom kojom je Borneo bas bogat. Imaju, ne kucu, palatu. A Debela 1 blackberry na cijoj je zadnjoj strani uradjena slika od sitnih svarofski kristala nje i g. Debelog Muza. 26.000.000 rupija (2.600e) za telefon. Verujem kad dodjete u situaciju da vise ne znate sta cete sa parama pocnete da kupujete ovakve gluposti. A i ko da ih krivi. Na sta drugo da trose pare kad nema gladne dece u Indoneziji, a i siromastvo je davno resen problem? Od trenutka kad su stigli i seli, izvadili su kese sa hranom, pa jos pokupovali nesto grickalica pod zene koja je prodavala na stadionu i poceli da jedu, jedu, jedu, jedu sve do kraja. Dobro da je sudija oznacio kraj inace bi se muceni bas najeli:)

Fudbal je u Indoneziji bas vazan. Mada koga god da pitate, a da ne ide na utakmice, svi ce reci da ne idu jer je to sport za anarhiste. Kazu da nasilje je karakteristicno za navijace. Pri svakoj utakmici ispadne neko sranje. Mada, to je svuda u svetu. Ili nije? Nego, kad god mi kazete fudbalski vandalizam ja pomislim na one huligane engleske ili nase derbije I silnu policiju oko Marakane , Slavije i Zelenjaka. Tranzicija. Isti je slucaji sa Indonezijom. Verovatno u zemljama u kojima vise ni gradjanska neposlusnost ne vredi kao sredstvo izrazavanja nezadovoljstva vladinom politikom, a o odrzavanj referendum ni da ne pricamo, valjda spotrsko nasilje dodje kao jedini nacin iskazivanja potisnute depresivnosti i nezadovoljstva, ali ne samo prema politici, vec nam jednostavno sistem vrednosti toliko ode do djavola i mladez nam se pogubi u nastojanju da postigne i dostigne neki nivo, nesto za sta ni sama ne zna sta je i sta to juri. Tako pogubljenima i frustriranima utakmice dodju kao sistem praznjenja.

Oni koji ne idu na utakmice ce vam reci da ne idu jer se fudbal svede na agresije i igraca na terenu. Tokom ove moje Borneanske, niko agresiju nije ispoljio i za nju bio kaznjen zutim kartonom, nakon nekoliko opomena, osim ovog naseg Novosadjanina. Toliko.

Ono sto je lepo tokom meca je radost dece pri svakom golu. Kao i svuda po Indoneziji koliko vas rastuze slike gladne, siromasne dece, toliko nema lepse slike nego kad u svom tom siromastvu vidite decu koja tako zadovoljno trce I jure se, smeju se i… ma u ocima i smehu im vidite koliko su zaista srecni. Bez interneta, mobilnih telefona, igrica, angry birds, struje ili bilo cega modernog. Jednostvano su samo srecna. Pri cetvrtom golu Persisama, mozda minut pred kraj meca, tribine su bukvalno eksplodirale od radosti. Medju njima i klinac koji je bas u trenutku kad sam okrenula aparat u njegovom pravcu skontao da hocu da ga slikam. Rasisirio je ruke , ostavio kez na licu i ostao ukoceno da stoji na onoj narandzastoj stolici, sve dok nisam spustila aparat i pokazala mu, uz ogroman osmeh, palac na gore. Skapirao je da je sve ok. Nabacio jos veci osmeh i dao mi palace gore, okrenuo se i nastavio da skace. Najlepsi trenutak ovog mog prvog meca indonezanskog fudbala.

Mec se polako privodi kraju. Generalni utisak. Hmmmm.... Nisam ekspert, ali cini mi se ni da nase ukmice, sto po atmosferi publike, uredjenosti terena ili kvalitetu fudbala nisu nista nit gore nit bolje od ove. Tek posle licnog prisustvovanja mogu da kazem da razumem zasto nam je fudbal na grani na kojoj jeste, ili zasto, makar, deluje da je tu gde jeste.

Sekund...pa delic sekunde, nakon kraja, gomila lgudi je uletela na teren. Niej tuca, nije nista. Samo masa koja juri da se uslika sa svojim miljenicima. Sta bi sa onim vremenima kad smo bili srecni samo da dobijemo autogram? Sta bi sa onim da hocete uspomenu bez toga da ceo FB ili Twiter znaju da ste je dobili? Bezimo sa tribina jer ce moju crnku poceti da smaraju za slikanje. Vidite, vise nije ni bitno dobiti sliku svog omiljenog fudbalera vec i njegove devojke. Obezbedjenje nas sprovodi do cekaonica iza svlacionica i tu sedimo i cekamo da nam momci, prijatelji, zemljaci zavrse tusiranje pa da idemo napolje. Slikjau nas sa svih strana. Preko kapija, prozora...ma ne znam vise odakle dolaze ovi silni ljudi. Izlaze i Crnogorac i trener, pa nas, opet uz obezbedjenje, sprovode do parkinga. Ulazimo nekako u kola i palimo motor dok oko nas i dalje sevaju blicevi.