Jbt. Hiljadu stvari za uraditi. Mada, malo nekad i ja dramim zbog svega. U stvarnosti je istina da volim kad ne znam gde pre da se okrenem.
U pondeljak mi je stigao poziv od druga. Njegova rodjaka iz Samarinde ima skolu za engleski jezik i treba joj devojka kojoj je engleski maternji da drzi kurs na mesec dana zaposlenima u jednoj inzenjering kompaniji u Samarindi na Borneu. Istocni Kalimantan. Placaju povratnu avionsku kartu, smestaj i hranu + ne bas nesto puno para, ali obzirom da nisam bila odusevljena planovima koje su moje drugarice prethodno imale za Tajland, a i uz izglede koje mi je ovaj posao dao da upoznam Kalimantan, sve i da su ponudili 100e prihvatila bih oberucke. Kako cu se uz ovakve navike obogatiti, sam Bog zna. Nije mi englski maternji, ali ga pricam i vise nego tecno, cime su moji poslodavci zadovoljni. Verovatno sam jedna od retkih luda koja propusta Tajland zbog tamo nekog zabacenog gradica, ali ne mari:) Krece se u subotu izjutra letom u 7 iz Dzakarte. Jos jedan problem. Ja u petak uvece imam ispit za koji jos nije potvrdjeno hoce li biti ispit ili predavanje. To znaci da jedino sto mi preostaje je da spremim prezentaciju i clanak koji je trebalo da budu pripremljeni za ispit, odem na prvi deo predavanja i potom otrcim na bus ne bih li stigla na vreme u Dzakartu.
Petak popodne. Spakovana sam. Pasos je u torbi. Laptop ide sa mnom na faks. Sedim u slusaonici gde se ljudi cude sto me vide jer su ocekivali da sam vec uveliko na putu ka Dzakarti. Profesor ulazi, seda nesto trabunja..... Prica, prica, prica.... Iz iskustva znam da je sklon pricanju sebi u bradu do po nekoliko sati. Krene li tim putem nit cu polagati ispit danas nit cu stici na bus, a i sanse da me shvati ozbiljno i da visoku ocenu, odem li posle prve polovine kako sam mislila da hocu, nisu bas ok. Kuckam nervozno po laptopu kad ga odjednom cujem kako pita ima li neko ko je za ispit spreman danas. Automatski mi se ruka nasla u vazduhu. Ja, ja, ja.....
Petak popodne. Spakovana sam. Pasos je u torbi. Laptop ide sa mnom na faks. Sedim u slusaonici gde se ljudi cude sto me vide jer su ocekivali da sam vec uveliko na putu ka Dzakarti. Profesor ulazi, seda nesto trabunja..... Prica, prica, prica.... Iz iskustva znam da je sklon pricanju sebi u bradu do po nekoliko sati. Krene li tim putem nit cu polagati ispit danas nit cu stici na bus, a i sanse da me shvati ozbiljno i da visoku ocenu, odem li posle prve polovine kako sam mislila da hocu, nisu bas ok. Kuckam nervozno po laptopu kad ga odjednom cujem kako pita ima li neko ko je za ispit spreman danas. Automatski mi se ruka nasla u vazduhu. Ja, ja, ja.....
Kao i svaki drugi streber prezentujem bioterorizam savrseno dobro. On zadovoljno vice kako mozemo na pauzu, a ja zadovoljno pakujem svoje stvari i uz povike "srecan put" izlecem iz slusaonice i krecem kuci samo da pokupim stvari. Bus mi je u 8, tako da imam sat vremena sto bi trebalo da je dosta.
U sobi sam i vrsim poslednje provere pre nego uzmem kofer i ruke i zakljucam vrata za sobom. Uzbudjena sam, zamisljam kako ce biti. Nervozna sam i ne znam je li ovo dobra odluka. Mamino "pazi se" sinoc mi je stvorilo slike trgovine ljudima, prostitucije, narkomana koji se bodu u venu, onih scena kad se riba javlja ocu iz stana u koji su upravo provalili otmicari u filmu "Taken"..... ni ne primetis kako te dve reci vec dovedu u stanje razvijanja neke licne strategije reagovanja u takvim ne-daj-boze-situacijama. S jedne strane, nikad nije lose biti na oprezu, sa druge samo ti stvori nepotrebnu paniku. Bore mi se pazi se i bice ok u glavi, a vec ulazim u angkot. Tad me, pustivsi da vec sednem i uglavim kofer u ovaj minijaturni kombi, totalno nepodoban za visoke ljude, vozac pogleda i pita dokle cu. Govorim mu kako idem do Ciwalka na bus kad one vec odgovara kako ce on kuci. Znam sta ovo znaci. Svestan da prevoz iz ovog mog kraja mi je vec teze da nadjem posle 19h, a i da kasnim, vec je gospodin Opeljesio bih rodjenu majku, a kamoli belce, poceo sa tehnikom peljesenja. On bi kuci, ali ako hocu mogu da ga bukiram. Bukirati ovde odrazumeva da bi me odvezao direktno na stanicu bez zaustavljanja drugim putnicima. Trazi 50.000 rupija sto nije cena ni koju placate za aerodrom, a kamoli za stanicu koja je na 15 minuta i za koju bi inace platili 2.000 rupija. Jao, koje govno od coveka. Mrzim sto cim vide belca pojave im se dolari u ocima.
Izlazim iz vozila. Necu da mu udovoljim pa makar i zakasnila. Krecem da vucem kofer polako niz ulicu u nadi da ce naici neki drugi angkot ili da cu makar izaci iz ovog dela i uspeti da uhvatim neki drugi, jer se nakon 10tak (20tak uz kofer) izlazi na prometniju ulicu. Tako ti se vucemo moj ljubicasti kofer i ja kad nas usput spazi vozac angkota sa iste linije, i pita kuda cu. Mladi neki lik kome muzika tresti iz vozila. Objasnim kuda idem i da mi je do tamo ostalo jos 20minuta. Okrenu se lik i rece upadaj. Ne brini idemo regularnom trasom, ali naidjemo li na guzvu/zastoj jer je petak uveri me da ne brinem jer ce me povesti sporednim ulicama, po istoj, regularnoj ceni. Sednem, uglave se tu jos neke devojke i tako svo cetvoro picimo dok njemu muzika ne prestaje da tresti, a on, sam ce ga bog znati cime izazvan, srecno djuska i vozi. A meni vreme curi. Ulice zakrcene saobracajem. Ali uspevam da stignem u 20...nula nula:) Castim ga jer je zasluzio. Kad ce ljudi ovde ukapirati, narocito vozaci angkota i taxija, da cemo ih castiti samo jer su fini. Uglavnom vam ovde odmah traze vecu (mnogo vecu) cenu od one koju treba da platite ne bi li sami sebi obezbedili napojnicu...a i jer misle da je vama tih par hiljada vise koje vam traze nista. E, kad krades necu da ti dam namerno.
Prijavljem se da uzmem kartu, a hostesa na stanici mi kaze da pricekam jer moj bus jos nije stigao. U pitanju su oni mali busici sa do 10 sedista. To jos nije stigao na kraju ispadne 21h a da mi jos nismo krenuli. Sad sam isla x-transom i vise nikad. Umesto predvidjenih 23h, stignem u Dzakartu u 00:30. Srecom mi je hotel, u kom me je zena koja je trebalo da me pokupi vec cekala, bio odmah uz mesto na kom sam sisla sa busa. Istusiram se i srucim u krevet. Treba da ustanem u 4:00 jer nam je let u 7h. Divno.
Indonezani su ponosni na svoj internacionalni aerodrom, mada meni nije posebno. Onaj u Singapuru je mnogo spektakularniji. Dzakartanski je uzasno topao. Vise lici na gasne komore jer zbog toplote imate utisak kako umirete jer su vam pluca suva. I nervira sto vas. umesto normalnog saletanja na aerodromima, ovde progone taxi vozaci, nosaci a i obicni posetioci. Tipicna belacka euforija. Kad smo se cekirale, platimo aerodromsku taksu, za domace letove 40.000rp, za inostrane 150.000rp. Mi placamo 40.000, cisto da napomenem u slucaju da neko ne zna da je Kalimantan deo Indonezije. Bas pred polazak dan ranije, svratim do bank ne bih li sredila racune pre nego sto odem i koj veli kad sam vec tamo samo da proverim ima li i koliko su ceste BIN Banke (moja indonezanska banka) na Borneu. Koj me djavo terao. Mogla sam lepo samo da googlujem. Pitam devojku na salteru: "Oprostite, imate li spisak adresa BIN Banke na Borneu?". Ona me mucena, zbunjeno pogleda, posramljena pa upita: "A koja je to drzava?". Ja u soku. Ne smeje mi se, a vristim. Moram da odgovorim,a necu jer znam da ce biti posramljena kad joj kazem gde je. Sta covek sad da radi?
Avion pun. Nemam bas puno mesta za noge. Nemam ga uopste. A taman mi je ljubazni cikica ustupio svoje mesto do prozora. A taman sam pomislila kako cu da odspavam. Let traje dva sata i slece se u Balikpapan, drugi po velicini grad. manji od Samarinde, ali ipak jedini sa aerodromom. Po sletanju nista neocekivano. Tipican mali aerodrom i gomila ljudi okupljenih oko trake sa prtljagom. Ceka nas vozac napolju i vozi direktno u Samarindu. Napolju je padala kisa tako da pri prolasku kroz grad nema bas nekih zanimljivih, oku lepih prilika. Na putu do Samarinde se prolazi kroz rain forest, koja je jedna od najstarijih na svetu. posmatrano iz kola ici na svaku obicnu tropsku sumu. Put je ok, mada dosta zavija. Gdja. Vini (koja me je pokupila i sa kojom putujem) mi je predlozila da malo odspavam jer sam verovatno umorna, a do Samarinde ima oko 3 sata voznje. Medjutim, ja sam, kao najgora klinka, toliko fokusirana na tradicionalne kuce koje vidim po selima oko nas, da sam sve u tripu kako cu nesto da propustim sklopim li oci. A to ne valja, jer vec pocinje, polako da mi se muti u stomaku. Ali pogled pored puta......
Borneo nema problema sa zemljotresima, vulkanima ili cunamijima jao ostatak Indonezije ali zato ima sa poplavama. Klima je takva da ovde kisa manje vise stalno pada. Na dnevnoj bazi makar po dva sata. U vreme kisne sezone i mnogo gore tako da nivo voda dosta naraste. Kuce su zbog toga postavljene na stubove, nize ili vislje od zemlje, zavisno gde su lokacirane. U mocvarnijim delovima na stubovima visine i do preko metra. Svaka kuca nema stepenisni prilaz, nego u vidu rampi (poput onih za osobe sa invaliditetom). Sve su kuce i rampe drvene i nekada jakih, mada sada, vec ispranih boja, velikih ramova za prozore, cesto bez prozora. Oko njih su tropske sume, blato ili reke i bare, mutne, prljave braon vode. Mocvare. E, kako ja sad da sklopim oci pored takvih prizora. A muti mi se...vec mi je muka.
Proklinjem i kola i krivine. Ali ne moze drugacije. Osim kolima ili autobuskim prevozom po Kalimantanu ne moze drugacije. Vozova i zeleznice nema, mada su sad neke price kako su Rusi uzeli da grade pruge....Uzece makar. U Samarindi postoji neki manji aerodrom ali toliko o njemu kad znate da se radi samo do 16h:) Jao, ja cu da povratim. Zamolim vozaca da stane, sto on nije mogao da ucini odmah,zbog krivina. Dok je on stao, ja sam vec krenula sa povracanjem. Toliko da sam izbacila sve zivo iz sebe kroz vrata koja sam pocela da otvaram u trenutku dok on polako krece da se zaustavlja ispred jedne od onih tradicionalnih kuca. Boze, koliko sam ja tvrdoglava. Dusa upravo izlazi na nos dok pognuta cucim, ali mi se glava i dalje dize i pogled fascinirano ide ka kuci. Nakon 10 min moje muke, zena koja je izasla iz svog doma da vidi sta se desilo mi donosi vodu i ponudi da udjem u kucu ne bih li se malo osvezila i presvukla. Jao, divno. Najgora stomacna muka me, ni posle 2 sata od kako sam stigla, vec uvodi u jednu od tih zanimjivosti koje su me okupirale tokom puta. Pazim da ne zgazim u blato koje je svuda oko puta i prilaza kuci, ali je to nemoguce. Uz mali poskok, docekam se na drvenoj, prilaznoj rampi. Penjem se njome i nadjem se na drvenoj, sirokoj verandi uz veliko prozorsko okno bez stakla. Udjem u kucu. Sa leve strane nista osim jedne fotelje i starijeg dvoseda uz mali stocic. Ispred mene hodnik. Prazan. Jedna soba sa desne strane i jedna sa leve. Jos jedna vrata u dnu prostorije u kojoj vidim neku stariju zenu kako sedi na podu i nesto pritiska na podu, ali iz ove perspektive ne mogu da vidim sta. Sve su sobe bez ulaznih vrata i svaka je u drugoj boji, rozoj, zelenoj, plavoj.... Zidovi su drveni i boje su na njima vec stare. Okrenem se da sednem na fotelju sa leve strane kad tek onda vidim da, uz ono prozorsko okno, pogrbljena u stolici koja lici na stolice za ljuljanje, ali se ne ljulja, sedi stara baka. Bas stara. Smezurano, suvo lice. Tamna koza. skupljene usne bez zuba i pognuta glava sa ocima koje pokusavaju da pogledaju na gore. Rukama se drzi za stolicu, a noge su joj pokrivene nekim starim, sarenim cebetom. Kako je nisam spazila dok sam se penjala ili blenula u kucu?
Izlazim iz vozila. Necu da mu udovoljim pa makar i zakasnila. Krecem da vucem kofer polako niz ulicu u nadi da ce naici neki drugi angkot ili da cu makar izaci iz ovog dela i uspeti da uhvatim neki drugi, jer se nakon 10tak (20tak uz kofer) izlazi na prometniju ulicu. Tako ti se vucemo moj ljubicasti kofer i ja kad nas usput spazi vozac angkota sa iste linije, i pita kuda cu. Mladi neki lik kome muzika tresti iz vozila. Objasnim kuda idem i da mi je do tamo ostalo jos 20minuta. Okrenu se lik i rece upadaj. Ne brini idemo regularnom trasom, ali naidjemo li na guzvu/zastoj jer je petak uveri me da ne brinem jer ce me povesti sporednim ulicama, po istoj, regularnoj ceni. Sednem, uglave se tu jos neke devojke i tako svo cetvoro picimo dok njemu muzika ne prestaje da tresti, a on, sam ce ga bog znati cime izazvan, srecno djuska i vozi. A meni vreme curi. Ulice zakrcene saobracajem. Ali uspevam da stignem u 20...nula nula:) Castim ga jer je zasluzio. Kad ce ljudi ovde ukapirati, narocito vozaci angkota i taxija, da cemo ih castiti samo jer su fini. Uglavnom vam ovde odmah traze vecu (mnogo vecu) cenu od one koju treba da platite ne bi li sami sebi obezbedili napojnicu...a i jer misle da je vama tih par hiljada vise koje vam traze nista. E, kad krades necu da ti dam namerno.
Prijavljem se da uzmem kartu, a hostesa na stanici mi kaze da pricekam jer moj bus jos nije stigao. U pitanju su oni mali busici sa do 10 sedista. To jos nije stigao na kraju ispadne 21h a da mi jos nismo krenuli. Sad sam isla x-transom i vise nikad. Umesto predvidjenih 23h, stignem u Dzakartu u 00:30. Srecom mi je hotel, u kom me je zena koja je trebalo da me pokupi vec cekala, bio odmah uz mesto na kom sam sisla sa busa. Istusiram se i srucim u krevet. Treba da ustanem u 4:00 jer nam je let u 7h. Divno.
Indonezani su ponosni na svoj internacionalni aerodrom, mada meni nije posebno. Onaj u Singapuru je mnogo spektakularniji. Dzakartanski je uzasno topao. Vise lici na gasne komore jer zbog toplote imate utisak kako umirete jer su vam pluca suva. I nervira sto vas. umesto normalnog saletanja na aerodromima, ovde progone taxi vozaci, nosaci a i obicni posetioci. Tipicna belacka euforija. Kad smo se cekirale, platimo aerodromsku taksu, za domace letove 40.000rp, za inostrane 150.000rp. Mi placamo 40.000, cisto da napomenem u slucaju da neko ne zna da je Kalimantan deo Indonezije. Bas pred polazak dan ranije, svratim do bank ne bih li sredila racune pre nego sto odem i koj veli kad sam vec tamo samo da proverim ima li i koliko su ceste BIN Banke (moja indonezanska banka) na Borneu. Koj me djavo terao. Mogla sam lepo samo da googlujem. Pitam devojku na salteru: "Oprostite, imate li spisak adresa BIN Banke na Borneu?". Ona me mucena, zbunjeno pogleda, posramljena pa upita: "A koja je to drzava?". Ja u soku. Ne smeje mi se, a vristim. Moram da odgovorim,a necu jer znam da ce biti posramljena kad joj kazem gde je. Sta covek sad da radi?
Avion pun. Nemam bas puno mesta za noge. Nemam ga uopste. A taman mi je ljubazni cikica ustupio svoje mesto do prozora. A taman sam pomislila kako cu da odspavam. Let traje dva sata i slece se u Balikpapan, drugi po velicini grad. manji od Samarinde, ali ipak jedini sa aerodromom. Po sletanju nista neocekivano. Tipican mali aerodrom i gomila ljudi okupljenih oko trake sa prtljagom. Ceka nas vozac napolju i vozi direktno u Samarindu. Napolju je padala kisa tako da pri prolasku kroz grad nema bas nekih zanimljivih, oku lepih prilika. Na putu do Samarinde se prolazi kroz rain forest, koja je jedna od najstarijih na svetu. posmatrano iz kola ici na svaku obicnu tropsku sumu. Put je ok, mada dosta zavija. Gdja. Vini (koja me je pokupila i sa kojom putujem) mi je predlozila da malo odspavam jer sam verovatno umorna, a do Samarinde ima oko 3 sata voznje. Medjutim, ja sam, kao najgora klinka, toliko fokusirana na tradicionalne kuce koje vidim po selima oko nas, da sam sve u tripu kako cu nesto da propustim sklopim li oci. A to ne valja, jer vec pocinje, polako da mi se muti u stomaku. Ali pogled pored puta......
Borneo nema problema sa zemljotresima, vulkanima ili cunamijima jao ostatak Indonezije ali zato ima sa poplavama. Klima je takva da ovde kisa manje vise stalno pada. Na dnevnoj bazi makar po dva sata. U vreme kisne sezone i mnogo gore tako da nivo voda dosta naraste. Kuce su zbog toga postavljene na stubove, nize ili vislje od zemlje, zavisno gde su lokacirane. U mocvarnijim delovima na stubovima visine i do preko metra. Svaka kuca nema stepenisni prilaz, nego u vidu rampi (poput onih za osobe sa invaliditetom). Sve su kuce i rampe drvene i nekada jakih, mada sada, vec ispranih boja, velikih ramova za prozore, cesto bez prozora. Oko njih su tropske sume, blato ili reke i bare, mutne, prljave braon vode. Mocvare. E, kako ja sad da sklopim oci pored takvih prizora. A muti mi se...vec mi je muka.
Proklinjem i kola i krivine. Ali ne moze drugacije. Osim kolima ili autobuskim prevozom po Kalimantanu ne moze drugacije. Vozova i zeleznice nema, mada su sad neke price kako su Rusi uzeli da grade pruge....Uzece makar. U Samarindi postoji neki manji aerodrom ali toliko o njemu kad znate da se radi samo do 16h:) Jao, ja cu da povratim. Zamolim vozaca da stane, sto on nije mogao da ucini odmah,zbog krivina. Dok je on stao, ja sam vec krenula sa povracanjem. Toliko da sam izbacila sve zivo iz sebe kroz vrata koja sam pocela da otvaram u trenutku dok on polako krece da se zaustavlja ispred jedne od onih tradicionalnih kuca. Boze, koliko sam ja tvrdoglava. Dusa upravo izlazi na nos dok pognuta cucim, ali mi se glava i dalje dize i pogled fascinirano ide ka kuci. Nakon 10 min moje muke, zena koja je izasla iz svog doma da vidi sta se desilo mi donosi vodu i ponudi da udjem u kucu ne bih li se malo osvezila i presvukla. Jao, divno. Najgora stomacna muka me, ni posle 2 sata od kako sam stigla, vec uvodi u jednu od tih zanimjivosti koje su me okupirale tokom puta. Pazim da ne zgazim u blato koje je svuda oko puta i prilaza kuci, ali je to nemoguce. Uz mali poskok, docekam se na drvenoj, prilaznoj rampi. Penjem se njome i nadjem se na drvenoj, sirokoj verandi uz veliko prozorsko okno bez stakla. Udjem u kucu. Sa leve strane nista osim jedne fotelje i starijeg dvoseda uz mali stocic. Ispred mene hodnik. Prazan. Jedna soba sa desne strane i jedna sa leve. Jos jedna vrata u dnu prostorije u kojoj vidim neku stariju zenu kako sedi na podu i nesto pritiska na podu, ali iz ove perspektive ne mogu da vidim sta. Sve su sobe bez ulaznih vrata i svaka je u drugoj boji, rozoj, zelenoj, plavoj.... Zidovi su drveni i boje su na njima vec stare. Okrenem se da sednem na fotelju sa leve strane kad tek onda vidim da, uz ono prozorsko okno, pogrbljena u stolici koja lici na stolice za ljuljanje, ali se ne ljulja, sedi stara baka. Bas stara. Smezurano, suvo lice. Tamna koza. skupljene usne bez zuba i pognuta glava sa ocima koje pokusavaju da pogledaju na gore. Rukama se drzi za stolicu, a noge su joj pokrivene nekim starim, sarenim cebetom. Kako je nisam spazila dok sam se penjala ili blenula u kucu?
Iz ove perspective…… vredelo je dusu ispovracati.
Ostalo je jos nekih pola sata do grada. Meni glava pada. Nakon 20tak minuta ponovo pocinje da mi se muti. Naslonila sam se na vrata i jedva ocim drzim otvorene. Cujem kako se vozac i Vini caskaju. Ulazimo u grad. Vini mi govori da pogledam kroz prozor jer prolazimo pored dzamije za koju kazu da je jedna od najlepsih u Indoneziji, ali ja stvarno ne mogu da pomerim glavu. Pocinje i disanje da mi bude teze, sto je vec znak da sam blizu povracanja, ali u tom cujem ono “stigli smo.”
Ostalo je jos nekih pola sata do grada. Meni glava pada. Nakon 20tak minuta ponovo pocinje da mi se muti. Naslonila sam se na vrata i jedva ocim drzim otvorene. Cujem kako se vozac i Vini caskaju. Ulazimo u grad. Vini mi govori da pogledam kroz prozor jer prolazimo pored dzamije za koju kazu da je jedna od najlepsih u Indoneziji, ali ja stvarno ne mogu da pomerim glavu. Pocinje i disanje da mi bude teze, sto je vec znak da sam blizu povracanja, ali u tom cujem ono “stigli smo.”
Izlazimo ispred centra za ucenje stranih jezika. Iznosimo
stvari iz kola. To mi je poslodavac. Ulazimo da se upoznam da ostalim
zaposlenima, mada bih ja radije samo da se srucim u krevet. Onda cujem da je
menadzer kompanije u kojoj cu raditi trazio da me upozna. Jao, molim Boga da ne
misli na upozna sad, sad, ovog trenutka…..ali on moje molitve ne cuje. Dobro,
malo sam dosla sebi ali mi je i dalje u glavi ironicno kako ce se oduseviti mnome
u kakvom sam trenutno stanju. Duh.
Zgrada kompanije je odmah niz ulicu. Pet minuta hoda. Na ulazu nas sekretarica zamoli da se izujemo. ???? ok… kroz zgradu se ide bos, sto i nije cudno kad znate da se u Indoneziji izuvate svuda….. Pri ulazu u kuce…. Biblioteke…. Ali i kompanije?Zanimljivo…Dobro… Prenjemo se na prvi sprat bosi. Sedimo u kancelariji menadzera u koju polako ulaze i ostali zaposleni. Ukupno njih 30tak, medju kojima su 3 devojke. Krece polako da se prica.. Ja sam se vec uveliko raspricala, ni mucnina me ne zaustavlja :) Oni se jos stide, ali su vidno uzbudjeni. Pa, cini se da ce biti ok :)
Posto soba u kojoj cu biti smestena narednih mesec dana jos uvek nije bila spremna, mnome odusevljeni menadzer pozva sekretaricu i rece joj da me smesti u lokalnom hotelu. Cim se priblizite hotelu postaje jasno da je u pitanju najskuplji, sa 5 zvezdica, hotel. Nije lose Jelena, nije lose. Smestam se u ogromnu sobu, palim kablovsku i ostajem zaglavljena u ogromnim jastucima do jutra.
Zgrada kompanije je odmah niz ulicu. Pet minuta hoda. Na ulazu nas sekretarica zamoli da se izujemo. ???? ok… kroz zgradu se ide bos, sto i nije cudno kad znate da se u Indoneziji izuvate svuda….. Pri ulazu u kuce…. Biblioteke…. Ali i kompanije?Zanimljivo…Dobro… Prenjemo se na prvi sprat bosi. Sedimo u kancelariji menadzera u koju polako ulaze i ostali zaposleni. Ukupno njih 30tak, medju kojima su 3 devojke. Krece polako da se prica.. Ja sam se vec uveliko raspricala, ni mucnina me ne zaustavlja :) Oni se jos stide, ali su vidno uzbudjeni. Pa, cini se da ce biti ok :)
Posto soba u kojoj cu biti smestena narednih mesec dana jos uvek nije bila spremna, mnome odusevljeni menadzer pozva sekretaricu i rece joj da me smesti u lokalnom hotelu. Cim se priblizite hotelu postaje jasno da je u pitanju najskuplji, sa 5 zvezdica, hotel. Nije lose Jelena, nije lose. Smestam se u ogromnu sobu, palim kablovsku i ostajem zaglavljena u ogromnim jastucima do jutra.
Budjenje.
Odlazim napolje ne bih li kupila kredit. Malo dole niz ulicu
naidjem na ulicne prodavce kod kojih se
ovde inace kupuje kredit. Upisem svoj broj telefona i krenem nazad ka
hotelu. Po ulasku u sobu pocne da mi
zvoni telefon. Javim se i cujem neka dva, tri muska glasa kako nesto
trabunjaju. Prekinem vezu. Zvoni ponovo. Javim se, isti slucaj. Zvoni. Sad se ne javljam. Stize poruka “ I
miss you”… jao, ovo su oni debili kod kojih sam kupila kredit. “ what’s your
name”…. “ I love you”….. …. Jao, Boze, ne opet…..
Нема коментара:
Постави коментар