Od kad znam za sebe volim reklame. Fascinira me pomisao da nesto mozete da ispricate u roku od nekoliko sekundi, a da vam ljudi za tako kratko vreme poveruju. Fascinira me kreativnost kojom su reklame nastale, kadrovi koji je cine, glumci, humor.... Sve, sve, sve.... Narocito one koje uspeju u usto vreme da iskombinuju kreativnost, kvalitet scenarija, rediteljstva i fotografije, prodaju i oslikaju stanje jedne nacije tj.publike kojoj se obracaju.
Zao mi je sto nikad nisam otisla na Noc reklamozdera. ali iznova i iznova zato pustam na Youtube-u onu DonCaffe-ovu sa slikanjem pomocu peska. Obozavam sve one humoristicke sa Nikolom Djurickom ili one lepo upakovane lazi Telekoma "imate prijatelja". Uzivam o svim onima koje su turistickog karaktera i ludim od politickog marketinga, u istoj meri u kojoj ludim od reklama za sampon i uloske iz jednog jedinog razloga - sve su iste. Isti tekst, isti proizvod, isti akteri, i ista laz koju prodaju, a mi je stalno kupujemo i ako znamo da nema efekta.
Indonezanka TV produkcija je katastrofalna. Gomila nekih zabavnih programa koji nit imaju kvalitetan scenarijo, nit scenografiju nit ista. Cak i oni programi koji se obracaju starijoj publici su istog nivoa kao oni koji se obracaju mladjoj. Reklame su nesto bolje. Da li zbog toga sto imaju jace ili inostrane sponzore i reditelje, ne znam, Ali nisu toliko lose. Ne zelim sada da ulazim u tu problematiku, posebno jer pisem ovo izazvana, ne indonezanskim, vec tajlandskim reklamama.
Prvo, duzina trajanja. Zanima me sta bi se desilo u Srbiji ( u kojoj ludite kad vas "Pink" prekine u sred filma sa 15minutnim reklamnim blokom ili kad vam omiljeni talk show-u isprekidaju serijom politickih reklama u kojima se iste face sa istom "za bolju Srbiju" pricom vrte i vrte), kada bi joj publika bila izlozena tajlandskim reklamama koje traju po 4-5min svaka?
Drugo, teme koje koriste ne bi li skrenuli paznju gledalaca na odredjeni proizvod. Ne samo da su teme i proizvod ne povezani vec to sto koriste decu i osobe sa invaliditetom kao nacin zamajavanja. Uzas!
U ovom slucaju jos da covek i kaze kako je ok. Ili jeste li ok? Dosla sam do ivice suza pri gledanju svih tih nevinih lica i zapitala: znaju li oni uopste znacenje reci koje izgovaraju? Onda ja pomislim na njihovo znacenje i totalno se udubim u pomisao kako u zivotu nema pravila i kako se nikad ne zna sa ce se i kako desiti. Pomislim kako je najbolje samo se prepustiti i uzivati u onom momentu koji imamo bez prevelikog opterecivanja sta ce biti posle. Ili nije? U ovom ludilu od zivota kojim zivimo kao da smo samo optereceni time e sta cemo sutra, e gde cemo biti za 10 godina, e koliko cu zaraditi sledeci mesec, e hocu li imati dovoljno, kako su se snaci, sta ce biti sa mnom u buducnosti, hoce li biti poznat, hoce li me istorija pamtiti, hocu li uraditi nesto od svog zivota, da totalno zaboravljamo da zivot zivimo SADA. Zaboravljamo da se kolo srece okrece, da zivot stalno talasa i ide gore dole, da posle kise uvek dodje duga....
Gledam lica majki u reklami. Gledam i pitam se sta li je njima u glavi? Smatraju li sebe srecnima ili prokletima sto imaju decu sa posebnim potrebama? Je l im prolazi kroz glavu da im je zivot pretezak i mucan ili ga smatraju lakim i zadovoljavajucim? Shvataju li da su im zivoti blagodeti i da su sva deca radost, bez obzira na njihov invaliditet?
Gledam lica dece u horu i publici. Pitam se i pokusavam da razumem sta li je njima u glavi kad shvate da se za njima ljudi na ulici okrecu, upiru prstom, gledaju sa sazaljenjem i vicu "uf, daleko bilo"? Sta li je njima u glavi kad shvate da ih drustvo smatra drugacijima, izolovanima, hendikepiranima, bolesnima?Zele li da objasne svim tim "uf,ne do Bog" glupacima da i oni znaju da se smeju, znaju da se naljute, znaju da pokazu gde ih boli, da se pocesu kad ih zasvrbi, da mozda vole kad dobiju lizalicu, a mrze da jedu spanac ili pasulj.Pitam se znaju li oni da su im zivoti deklarisani kao jadni i tuzni, ne zbog invaliditeta koji imaju nego jer mi biramo da ih deklarisemo takvima. Sve te NGO ili ne znam ni ja kakve institucije koje se bore za to sta je ispravnije "osoba sa invaliditetom", "invalid". "osoba sa posebnim potrebama", "hendikepirana lica".....Zar je bitno? Naucite drustvo da se ta deca ne diskriminisu na ulici, da se za njima ne smeju kojekakvi primitivci, da ne skrecu pogled sa njih bojeci se da je prelazno, da ih ne sazaljevaju. Skoncentrisite se da naucite "zdrave" osobe da razmiljaju bez invalidtiteta, a ne kako cete deklarisati ljude. Bas me briga da li me zovete student ili studentkinja, bitno mi je da me postujete ako sam vredna i pametna, kritikujete ako sam lenja i neodgovorna, cenite zbog onoga sto jesam, a ne etikete koju ste mi dodelili. Nije problem to sto me diskriminisete u nacinu na koji me oslovljavate, diksriminacija je u nacinu na koji se prema meni ophodite.
Gledam lica dece u horu i publici. Pitam se i pokusavam da razumem sta li je njima u glavi kad shvate da se za njima ljudi na ulici okrecu, upiru prstom, gledaju sa sazaljenjem i vicu "uf, daleko bilo"? Sta li je njima u glavi kad shvate da ih drustvo smatra drugacijima, izolovanima, hendikepiranima, bolesnima?Zele li da objasne svim tim "uf,ne do Bog" glupacima da i oni znaju da se smeju, znaju da se naljute, znaju da pokazu gde ih boli, da se pocesu kad ih zasvrbi, da mozda vole kad dobiju lizalicu, a mrze da jedu spanac ili pasulj.Pitam se znaju li oni da su im zivoti deklarisani kao jadni i tuzni, ne zbog invaliditeta koji imaju nego jer mi biramo da ih deklarisemo takvima. Sve te NGO ili ne znam ni ja kakve institucije koje se bore za to sta je ispravnije "osoba sa invaliditetom", "invalid". "osoba sa posebnim potrebama", "hendikepirana lica".....Zar je bitno? Naucite drustvo da se ta deca ne diskriminisu na ulici, da se za njima ne smeju kojekakvi primitivci, da ne skrecu pogled sa njih bojeci se da je prelazno, da ih ne sazaljevaju. Skoncentrisite se da naucite "zdrave" osobe da razmiljaju bez invalidtiteta, a ne kako cete deklarisati ljude. Bas me briga da li me zovete student ili studentkinja, bitno mi je da me postujete ako sam vredna i pametna, kritikujete ako sam lenja i neodgovorna, cenite zbog onoga sto jesam, a ne etikete koju ste mi dodelili. Nije problem to sto me diskriminisete u nacinu na koji me oslovljavate, diksriminacija je u nacinu na koji se prema meni ophodite.
I onda, po vrh svega, na kraju vidite "polisa zivotnog osiguranja". Jbt, je l moguce?Pa sta sad, zaradite dok mozete, kad vec znate da ce smrt brzo i sigurno da vam se desi u porodici?Uzas, uzas, uzas.
Cega se ja bojim? Da je jos veci uzas od prethodnog: da sam ovde videla diskriminaciju i tamo gde je nema. Najgori moguci scenario, mada je u nasoj divnoj, maloj, demokratskoj, Srbiji, vec odavno postao realnost, da boreci se protiv diskriminacije stvaramo jos vecu diskriminaciju. Kazete da ste ponosni sto ste Srbin i odmah na vas skoci gomila, demoktarskih, savremenih, tranzicijom reformisanih, stavljajuci vam etiketu hrvatomrsca, pravoslavnog istrebljivaca muslimana ili okorelog patriote. What the fuck? Od kad su patriotizam i nacionalizam postali isto? Od kad je diskriminacija to sto volim svoju naciju? I ko je rekao da to sto volim svoju naciju automatski znaci da mrzim Hrvate, Bosance, Albance, crnce .... A ako kazem da volim da letujem u Hrvatskoj, znaci li to da ne volim da letujem u Srbiji? Ako kupim Krasove Ki-Ki bombone da mi nije stalo da pare dam u srpski Soko-Stark? Treba li da slusam samo MTV muziku, kupujem Krasove bajadere, jedem burek iskljucivo u "Sarajevu", ne dignem tri prsta na doceku kosarkasa ispred skupstine, ne bi li me vi smatrali nediskriminatorom? Treba li da deskriminisem "sebe i svoje" kako bih vam pokazala da ne diskriminsem "ostale"? Kao imamo drustvo jednakih u kome svako ima ista prava i u kome ne sudimo knjizi na osnovu korica. Ma nemojte mi reci. Super. Znaci nije bitno da li slusam narodnjake, da li glasam za demokrate ili radikale, da li zavrsavam Singidunum ili FON?Grozim se od pitanja: Sta slusas? Grozim se od "ti izlazis na Akapulko pogleda", ili "necu da idem medju one drogerase na Exitu" izjava. Zar nije svrha muzike da nas oraspolozi i razveseli? Sta te onda briga da li je to Seka ili Corba, vazno da sam srecna dok ih slusam. U drustvu koje ima toliko politickih i ekonomskih problema, koje je rastrzano posledicama rata, u kome se borimo da smo svi ok i da imamo prava da biramo, da NE DISKRIMINISEMO jedni druge bas zato sto imamo prava DA BIRAMO, kako to da smo se nasli u ludilu u kome nas ne dele samo politicke ideologije, mesecna zarada, mesto stanovanja, studiranja vec i totalno bizarne stvari poput muzike koja nam svira?Kako to da vise niko nikog ne upoznaje jer vec sve zna o nekome na onovu par pitanja: Gde izlasis? Sta studiras? Koju muziku slusas? Na osnovu ta tri pitanja stvorili smo drustvene grupe odredjenih karakteristika i zavisno u koju vas grupu vasi odgovori svrstaju zavisi koliko cete nekog upoznati ili ne. Demokratsko drustvo u kome svi imaju pravo da biraju i budu birani, u kome je ustavom zabranjeno diskriminisati.
Нема коментара:
Постави коментар