Satu sate cobra

Kad sam prvi put probala, ono sto sam ja smatrala da ce biti crvi, a u stvari su velika, mesnata, gmizajuca vrsta svakodnevnih stanovnika jednog prosecnog drveta u Zimababveu zvanog, po lokalnom Sona jeziku, madora, znala sam da ove i njima slicne vrste hrane su definitivno nesto sto i dalje zelim da isprobavam, ali da nikad nece postati sastavni deo moje ishrane, ma koliko ih neke kulture smatrale lekovitim i dobrim. Ne dovodim u pitanje njihov ukus ili osecaj koji se na jeziku stvara kad ih zagrizete ili stavite u usta, ali pomisao da su mi zabe, bubasvabe, zmije ili crvi nesto "normalno", mi i dalje nije normalna. Jos uvek sam avanturisticki orjentisana  osoba zeljna isprobavanja novog, ali konzevrativno privrzena starom i vec ustaljenom. 

Snimala sam ceo postupak pripremanja madora, ali mi je glupi aparat toliko los da su snimci tamni. JAO koliko sam poludela kad sam videla da nema poente objavljivati ih. I poludim i poludecu (mada se ja kao samozavaravam da sam ovladala tehnikom nenerviranja oko stvari na koje ne mozemo da uticemo) svaki put kad se nadjem u situaciji u kojoj bi bilo bas lepo imati tu tehnicku napravu kojom memorisemo avanturisticke poduhvate, a ja je nemam. I ovo moje malo cudo od Kodaka koje imam je zaista posluzilo i vise nego dobro. Brojka od oko nekoliko hiljada fotki je super, ali eto, nesto mu se ne da sa snimcima. Kad mu se desio taj kiks sa crvima, imala sam makar nadu da je to bilo , eto, taj jedan put, ali da ce drugi put biti bolje. Posle neuspeha sa zmijama, mislim da mi se nada polako gubi.

Po treci smo put moj Kodak i ja posli na Bali, pa odatle,po cetvrti put do Dzogdze i Soloa. Verovali smo kako nema vise tih uzbudljivih kadrova za zabeleziti, da su nam prethodnih puta promakli. Verovali smo, a onda bili iznenadjeni sta nam se poslednji sat tog poslednjeg dana naseg cetvrtog puta u Solu desilo.

 Sa backpackom na ledjima vec sam nestrpljiva u iscekivanju da me pokupe i odvezu na stanicu i moj 21h voz ka Bandungu. Zelim da sam u svojoj sobi, na svom krevetu, mada mi i Solo vec stvara osecaj kao da sam u svom kraju, u kome vec sve znam i sve sam vec videla. Hm.... ali ne i probala..... Izgleda da je istoj varci bio podlegao i Danijel, taj vec iskusni Javanac Soloanac ,  jer je istom "to ima u Solu?!!!!!" reakcijom docekao Nebojsin nemam-pojma-odakle-mu-to-pade-na-pamet-predlog da pre mog voza trknemo da probamo Sate Cobra (Kobra raznjici).

 Troje Srba i jedna Ruskinja u taxiju koji kroz visoke, bele, vec oronule zidove nekadasnje palate vozi ka necemu, sto ovako, dok nas zaobilaze vozaci becaka (bicikla sa kocijom napred), dok su pesaci jako retki, ulicna svetla gotovo nepostojeca, a spoljasnjih zvukova, osim tisine nema, cini se, nelegalnom, kasnije podlozno osudi NGO-ova za zastitu prava zivotinja, ili, u najboljem slucaju, u rangu dokumentarnih-po zivot opasnih - emisija koje zalaze u malo zalazene predele i aktivnosti. A po izlazu iz taxija, dok se sa istim, velikim backpackom na ledjima, okrecem oko sebe ne bih li prepoznala kraj, svetla su i dalje jako slaba i dolaze samo sa vrteski, ringispila i autica lokalnog zabavnog parka - vasara koji se locirao oko velike prazne poljane. Ne znam, ali je nekako trebalo i da pretpostavim, jos vozeci se, da cemo zavrsiti u kutku nekog sumnjivog cirkusa. Samo sto ovo nije cirkus, klovnova nema, ne cuje se zvuk kamiona za sladoled, ali svaki moj okret stvara osecaj da ce se ljudi oko mene pretvoriti u zombije. I tamo, uz neki stari zid, na prasnjavoj zemlji bez ikakvog zelenila, slaba sijalica, nekoliko ljudskih figura koje se pokrecu, dva parkirana motora i natpis "Sate Cobra: Pak Mul" (Kobra raznjici: gospodin Mul).

 Tu nam se pridruzuje drug Amerikanac potpuno sokiran jer je pre nekoliko sati doziveo  da  je u kuci, na dva ulaza od njegove, ekslpodirala bomba, raznevsi dve kuce usled cega je usledilo filmsko hapsenje par lokalaca, pripadnika opozicionih struja pre dva dana novoizabranog guvernera Dzakarte (poreklom iz Soloa), optuzenih za teroristicki napad. Ma ne, ovo se ne desava. Ne da sam vec sebi stvorila iluziju da sam u centru neke zone gerilskog rata ili sverca drogom i oruzjem, vec sam sad pocela da tripujem kako su mi iluzije stvarnost. I jos gore, totalno sam u tome pocela da uzivam.  Osvrcem se da proverim da nas neko ne prati i krecem za srpsko-rusko-americkom ekspedicijom reportera. Stajemo ispod tende i na njoj jedva stabilne sijalice. Niko ni ne pokusava da pozdravi, ali su svi svesni da smo tu. Polazem torbu na pod i prolazi me jeza uz pomisao da su tu negde i zmije. Nebojsa i Amer sedaju na drvenu klupu potpuno opusteno kao da su im gerilski delovi grada vec nesto normalno. Danijel, Tanja i ja stojimo i cekamo..... Bez reci, drzim svoj Kodak i ...ne znam sta ocekujem. Jedan stariji covek se polako krece, dok mladji polako priprema male flasice Red Bulla. Niko ne progovara. Kao da je tisina znak da on zna zasto smo tu i sta od njega hocemo i da dokle god gledamo svoja posla i pustimo ga da on obavi svoja nece bit problema.  Polako se, ocigledno sef, g.Mul. savija do dva dzaka koji leze na zemlji i mrdaju se pri svakom pokretu zmija koje se u njima cuvaju.

Jednim pokretom ruke g.Mul izvlaci jednu od zmija i stavlja je pored sebe na sto. Obema rukama zatvara dzak dok vijugavica polako pocinje da se krece oko njega kao da ce uspeti da nadje put iz citave te situacije u kojoj se nasla.  Posmatram sta se desava dok Kodak pokusava da snimi citavo desavanje,a g.Mul jednim okom prati kuda se krece, ne bi li je izgubio iz vida odluci li da malo ubrza i nestane u mraku. Crvenim dzakom, slicnom onom u koji nase zene stavljaju crvene paprika, malo je zadirkuje ne bi rasirila vrat po kome je poznata. Vec je ljuta. Ne znam, da li je svesna ociju koje je prate I snimaju I sluti li da ce joj ubrzo doci kraj. Ne znam zasto, ali zmije su jedine zivotinje cije ubijanje mi ne izaziva samilost I zaljenje. Postujem vegetarijance, ali i verujem u lanac ishrane, sto ne znaci da podrzavam koriscenje zivotinja u svrhe izivljavanja, pa cak ni zmija. Ali gledajuci ih kako se uvijaju, plaze svojim jezikom uz svu pomisao na to koliko se otrova nalazi u predelu iza ili oko istog, pa jos plus saznanje da mogu da se zavuku bilo gde i napadnu mi je dovoljno da ih svrstam u vrstu definitivno najneomiljenijih zivotinja. Znala sam sta ovu ceka kroz samo nekoliko trenutaka. Nisam znala kako niti bas kad, ali se oseca da je trenutak sve blizi. 

                Ruka koja ju je do pre minut izazivala, sad je hvata za izdignuti vrat i prenosi do male dascice na podu na koju je polozena satara, a oko koje su glave prethodno ubijenih zmija. Pridrzavanje glave teskom cipelom, zamah rukom … mala glava, do pre sekund rasirenog vrata, pada na prljavi pod i dalje se mrdajuci, dok ostatak tela ostaje u rukama dzelata. Ufffffff……. Jedna manje. Gomila drugih koje se i dalje migolje u dzakovima na podu. Zelim sve da snimim, ali se bojim da gde god da se pomerim ce od nekud da se pojavi  neka crna ljigavica. Pomisao da cu je zgaziti ili jos gore osetiti, nekim cudnim okolnostima, golom kozom mi je jeziva. A oko mene? Nema posebnih mirisa. To malo suskanja I razgovora koji se odvijaju su nekako…tihi… kao da ih nema….. na samo desetak metara od nas vasar je i dalje aktivan, ali dok posmatrate celu scenu ovde ispod slabasne sijalice, u cosku nekog zida, uopste niste svesni sveta oko vas. Nista ne postoji osim zapanjenosti onoga sto vidite u ovom polumraku.

Iz obezglavljenog tela zmije sada se u casicu poput one za rakiju, cedi krv, a  kaci  na zid medju druge, vec oguljene. Samo jedan mali kanap oko mesta na kom je nekad bila prikacena glava. Mokra krpa i neverovatno lakim potezom, poput onoga kojim carapu svlacite sa noge, koza silazi sa mesa. Mislila sam kako ce process makar zahtevati noz i malo guljenja kao sto to cinite kod svinje, ali ne. Kao carapa sa noge.  Noz se upotrebljava ne bi li se stomak odvojio od mesa kicme. Nisam znala i fasciniralo me je da je struktura tela takva da je tvrd deo onaj gornji, dok je stomak mekani, uglavljen u gornji kao kao da ste kasiku napunili pire krompirom.  Iz tela uobicajene boje pileceg mesa, koje se presavija na pola, malim stapicem, debljine stapica za raznjice, izvlaci se nesto sto bih ja nazvala kicmom, a nisam sigurna da je zmije i imaju. Kako se izvlaci taj konac kicme tako se ostatak tela uvrce i uvija kao da je jos zivo. Izvuceno se stavlja u krv sakupljenu u casici uz dva organa velicine i izgleda pileceg srca. Sve se malo pomesa sa Red Bullom i popije. Veruje se da je dobro za musku potenciju, ali da je dovoljno popiti samo jedan gutalj. Danijel je bio heroj koji je organe uzeo da sazvace, mada smo svi uzeli po gutalj cudnog koktela, pa makar on bio i samo za muskarce. Ne znam koliko ste puta osetili ukus krvi. Isto je. Samo malo zavaran ukusom “daje ti krila” pica.

I po prvi put, ni otkud ocekivan, ispruzen prst g.Mulove ruke i ozbiljan pogled uz direktno pitanje: “Satu”? Zbunjena sam i pomislim “zasto pitas bas mene?”, “sta znaci satu?”, “jao bojim se?”… trgnem se iz soka…. Centar za prevodjenje u mom mozgu pocne da prevodi i u sacuvanom recniku nadje da satu znaci jedan/jedna. Jao, pa on pita koliko zmija hocemo. Jao pa nasa zmija je tek sad na redu.
            Zbunjeno, ali bez mogucnosti gestikulacije zbog mog druga Kodaka, mucavo izgovorim: “ satu, pak”

            Meso se iseklo i stavilo na stapice za raznjice, a jaja, za koja nismo ni primetili da su u zmiji,, su se prokuvala, pa im se kozura kojom su bila oblozena oljustila, a jaja onda i isprzila u dubokom ulju. Ukus? Hm…. Kao neko blago belance…. Samo sto kad gledate vidite samo belance. A ukus mesa…. Ne znam. Ne mogu da definisem… Mekano je…. Nema jak ukus…. Nije zilavo….. malo mozda zvakavo, ali…..

        21:30h. Voz klacka ka Bandungu. U vozu Kodak i ja gledamo sta smo uspeli da zabelezimo u nasih poslednjih sat vremena, poslednjeg dana naseg cetvrtkog puta u Solou, u trenutku kad smo pomislili da nam se nista novo u ovom dobro znanom gradu ne moze dogoditi. Video deluje super, ali smo oboje svesni da to nece biti slucaj i kad ga prebacimo na komp. Pokusavala sam raznim programima, ali video na youtube-u i dalje deluje taman. Stavicu vam link, pa vi pokusajte.