Svetska (ne)diskriminacija u tajlandskoj produkciji

Od kad znam za sebe volim reklame. Fascinira me pomisao da nesto mozete da ispricate u roku od nekoliko sekundi, a da vam ljudi za tako kratko vreme poveruju. Fascinira me kreativnost kojom su reklame nastale, kadrovi koji je cine, glumci, humor.... Sve, sve, sve.... Narocito one koje uspeju u usto vreme da iskombinuju kreativnost, kvalitet scenarija, rediteljstva i fotografije, prodaju i oslikaju stanje jedne nacije tj.publike kojoj se obracaju. 

Zao mi je sto nikad nisam otisla na Noc reklamozdera. ali iznova i iznova zato pustam na Youtube-u onu DonCaffe-ovu sa slikanjem pomocu peska. Obozavam sve one humoristicke sa Nikolom Djurickom ili one lepo upakovane lazi Telekoma "imate prijatelja". Uzivam o svim onima koje su turistickog karaktera i ludim od politickog marketinga, u istoj meri u kojoj ludim od reklama za sampon i uloske iz jednog jedinog razloga - sve su iste. Isti tekst, isti proizvod, isti akteri, i ista laz koju prodaju, a mi je stalno kupujemo i ako znamo da nema efekta. 

Indonezanka TV produkcija je katastrofalna. Gomila nekih zabavnih programa koji nit imaju kvalitetan scenarijo, nit scenografiju nit ista. Cak i oni programi koji se obracaju starijoj publici su istog nivoa kao oni koji se obracaju mladjoj. Reklame su nesto bolje. Da li zbog toga sto imaju jace ili inostrane sponzore i reditelje, ne znam, Ali nisu toliko lose. Ne zelim sada da ulazim u tu problematiku, posebno jer pisem ovo izazvana, ne indonezanskim, vec tajlandskim reklamama. 

Prvo, duzina trajanja. Zanima me sta bi se desilo u Srbiji ( u kojoj ludite kad vas "Pink" prekine u sred filma sa 15minutnim reklamnim blokom ili kad vam omiljeni talk show-u isprekidaju serijom politickih reklama u kojima se iste face sa istom "za bolju Srbiju" pricom vrte i vrte), kada bi joj publika bila izlozena tajlandskim reklamama koje traju po 4-5min svaka?

Drugo, teme koje koriste ne bi li skrenuli paznju gledalaca na odredjeni proizvod. Ne samo da su teme i proizvod ne povezani vec to sto koriste decu i osobe sa invaliditetom kao nacin zamajavanja. Uzas!

U ovom slucaju jos da covek i kaze kako je ok. Ili jeste li ok? Dosla sam do ivice suza pri gledanju svih tih nevinih lica i zapitala: znaju li oni uopste znacenje reci koje izgovaraju? Onda ja pomislim na njihovo znacenje i totalno se udubim u pomisao kako u zivotu nema pravila i kako se nikad ne zna sa ce se i kako desiti. Pomislim kako je najbolje samo se prepustiti i uzivati u onom momentu koji imamo bez prevelikog opterecivanja sta ce biti posle. Ili nije? U ovom ludilu od zivota kojim zivimo kao da smo samo optereceni time e sta cemo sutra, e gde cemo biti za 10 godina, e koliko cu zaraditi sledeci mesec, e hocu li imati dovoljno, kako su se snaci, sta ce biti sa mnom u buducnosti, hoce li biti poznat, hoce li me istorija pamtiti, hocu li uraditi nesto od svog zivota, da totalno zaboravljamo da zivot zivimo SADA. Zaboravljamo da se kolo srece okrece, da zivot stalno talasa i ide gore dole, da posle kise uvek dodje duga.... 

Gledam lica majki u reklami. Gledam i pitam se sta li je njima u glavi? Smatraju li sebe srecnima ili prokletima sto imaju decu sa posebnim potrebama? Je l im prolazi kroz glavu da im je zivot pretezak i mucan ili ga smatraju lakim i zadovoljavajucim? Shvataju li da su im zivoti blagodeti i da su sva deca radost, bez obzira na njihov invaliditet?
Gledam lica dece u horu i publici. Pitam se i pokusavam da razumem sta li je njima u glavi kad shvate da se za njima ljudi na ulici okrecu, upiru prstom, gledaju sa sazaljenjem i vicu "uf, daleko bilo"? Sta li je njima u glavi kad shvate da ih drustvo smatra drugacijima, izolovanima, hendikepiranima, bolesnima?Zele li da objasne svim tim "uf,ne do Bog" glupacima da i oni znaju da se smeju, znaju da se naljute, znaju da pokazu gde ih boli, da se pocesu kad ih zasvrbi, da mozda vole kad dobiju lizalicu, a mrze da jedu spanac ili pasulj.Pitam se znaju li oni da su im zivoti deklarisani kao jadni i tuzni, ne zbog invaliditeta koji imaju nego jer mi biramo da ih deklarisemo takvima. Sve te NGO ili ne znam ni ja kakve institucije koje se bore za to sta je ispravnije "osoba sa invaliditetom", "invalid". "osoba sa posebnim potrebama", "hendikepirana lica".....Zar je bitno? Naucite drustvo da se ta deca ne diskriminisu na ulici, da se za njima ne smeju kojekakvi primitivci, da   ne skrecu pogled sa njih bojeci se da je prelazno, da ih ne sazaljevaju. Skoncentrisite se da naucite "zdrave" osobe da razmiljaju bez invalidtiteta, a ne kako cete deklarisati ljude. Bas me briga da li me zovete student ili studentkinja, bitno mi je da me postujete ako sam vredna i pametna, kritikujete ako sam lenja i neodgovorna, cenite zbog onoga sto jesam, a ne etikete koju ste mi dodelili. Nije problem to sto me diskriminisete u nacinu na koji me oslovljavate, diksriminacija je u nacinu na koji se prema meni ophodite.

I onda, po vrh svega, na kraju vidite "polisa zivotnog osiguranja". Jbt, je l moguce?Pa sta sad, zaradite dok mozete, kad vec znate da ce smrt brzo i sigurno da vam se desi u porodici?Uzas, uzas, uzas. 

Cega se ja bojim? Da je jos veci uzas od prethodnog: da sam ovde videla diskriminaciju i tamo gde je nema. Najgori moguci scenario, mada je u nasoj divnoj, maloj, demokratskoj, Srbiji, vec odavno postao realnost, da boreci se protiv diskriminacije stvaramo jos vecu diskriminaciju. Kazete da ste ponosni sto ste Srbin i odmah na vas skoci gomila, demoktarskih, savremenih, tranzicijom reformisanih, stavljajuci vam etiketu hrvatomrsca, pravoslavnog istrebljivaca muslimana ili okorelog patriote. What the fuck? Od kad su patriotizam i nacionalizam postali isto? Od kad je diskriminacija to sto volim svoju naciju? I ko je rekao da to sto volim svoju naciju automatski znaci da mrzim Hrvate, Bosance, Albance, crnce .... A ako kazem da volim da letujem u Hrvatskoj, znaci li to da ne volim da letujem u Srbiji? Ako kupim Krasove Ki-Ki bombone da mi nije stalo da pare dam u srpski Soko-Stark? Treba li da slusam samo MTV muziku, kupujem  Krasove bajadere, jedem burek iskljucivo u "Sarajevu", ne dignem tri prsta na doceku kosarkasa ispred skupstine, ne bi li me vi smatrali nediskriminatorom? Treba li da deskriminisem "sebe i svoje" kako bih vam pokazala da ne diskriminsem "ostale"? Kao imamo drustvo jednakih u kome svako ima ista prava i u kome ne sudimo knjizi na osnovu korica. Ma nemojte mi reci. Super. Znaci nije bitno da li slusam narodnjake, da li  glasam za demokrate ili radikale, da li zavrsavam Singidunum ili FON?Grozim se od pitanja: Sta slusas? Grozim se od "ti izlazis na Akapulko pogleda", ili "necu da idem medju one drogerase na Exitu" izjava. Zar nije svrha muzike da nas oraspolozi i razveseli? Sta te onda briga da li je to Seka ili Corba, vazno da sam srecna dok ih slusam. U drustvu koje ima toliko politickih i ekonomskih problema, koje je rastrzano posledicama rata, u kome se borimo da smo svi ok i da imamo prava da biramo, da NE DISKRIMINISEMO jedni druge bas zato sto imamo prava DA BIRAMO, kako to da smo se nasli u ludilu u kome nas ne dele samo politicke ideologije, mesecna zarada, mesto stanovanja, studiranja vec i totalno bizarne stvari poput muzike koja nam svira?Kako to da vise niko nikog ne upoznaje jer vec sve zna o nekome na onovu par pitanja: Gde izlasis? Sta studiras? Koju muziku slusas? Na osnovu ta tri pitanja stvorili smo drustvene grupe odredjenih karakteristika i zavisno u koju vas grupu vasi odgovori svrstaju zavisi koliko cete nekog upoznati ili ne. Demokratsko drustvo u kome svi imaju pravo da biraju i budu birani, u kome je ustavom zabranjeno diskriminisati.

Simptomi zivota Viktorije Bekam

Samarinda ne izgleda nista posebno. Jeste glavni grad Bornea, ali lici na one zapustene gradove u unutrasnjosti zemlje kroz koje samo prodjete. Iznenadila sam se da nije tako prljava. Da, nije joj bas neka infrastruktura ali nema djubreta po ulicama. Nisam jos isla do dzamije ili negde van grada ali ovo do sad… pa onako. Grad je okruzen rekom i znam da ako zelite da udjete ili izadjete morate preci most. Ali i to su jos uvek samo informacije koje sam dobila. Nista jos nisam licno evidentirala. 

Nervira me vreme. Jako je toplo. I samo odjednom naidje kisa. Ali nije ni da pada ni da ne pada. Vise su to samo one dosadne kise koje vas skvase i prestanu. Nit su dovoljno jake da otvorite kisobran, jer prakticno da niste ni svesni da pada, a nit da ga ne otvorite jer ipak kisnete. Ispada se tako pola sata do dva sata I onda opet bude suncano i toplo. Ono sto me posebno nervira je sto ostavlja blato za sobom. U Bandungu vam noge budu mokre jer idete kroz bare, ali ovde, obizrom da nisu jake,  kise ne stvaraju vodu na ulicama vec samo kvase zemlju i stvaraju veliko, odvratno blato posle koga stalno ostanete iskaljani.Tako svaki dan. Mada, lokalci veruju da ako kisa pada u petak padace cele nedelje, I obrnuto, za suncani petak:)

Za sad na poslu sve ide ok. Ljudi su raspolozeni  i ok.  Zezaju se i pokusavaju sa engleskim ali im to jos ne ide od ruke bas najbolje. Vazno da se trude.  Sad im je glavna fora kako ce oni tipovi muceni da zavrse kurs kad su devojke koje zive sa mnom u mnogo vecoj prednosti jer me imaju za praksu i van redovnih dva sata koliko predajem u kancelariji. 

 U ponedeljak sam presla u novi smestaj. Kuca je na pet minuta hoda od posla. Ima tri sobe u kojima smo smestene nas cetiri devojke koje radimo za istu kompaniju. Ja imam svoju sobu, njih tri dele jednu, dok je u trecoj sobi devojka koja radi trenutno na terenu kao inzenjer. Soba mi je jednostavna. Jedan krevet, sasvim ok. Jedan ormar i klima. Kupatilo delimo, kao i kuhinju. Mada svaki dan dolazi zena koja nam kuva, cisti i pere. Postala sam snob:) Mada kuva bas dobro. Ugojicu se tacno vidim:) Dan kad sam ja stigla stigla je jos jedna devojka sa Kalimantana. Muslimanka.  Nakon sto su je dopratili, roditelji su se vratili kuci. Kako se smestila tako je krenula da skace na svako kucanje na vratima, misleci da je neki muskarac, trazeci gde joj je marama da pokrije glavu. To  sto ne zeli da ide nepokrivene glave pred muskarcima nije nista neobicno, ali sto je krenula sa iglama po kuci  da zatvara sve i najmanje otvore na prozorima, spajajuci zavese, ne bi li bilo moguce da neko viri kroz prozor ili je slucajno vidi sa ulice. Hm…Od ulice do kuce i prvog prozora  nas deli cello dvoriste.  Zao mi je sto nije bilo heftalice pa da se lepo zahefta sve gde ima I minimum otvora. Gospodjica je  sinoc otisla da se vidi sa deckom, a veceras izasla sa izgovorom da ce da spava kod sestre:) Vazno da su nam prozori zasticeni od greha.

Tako je isao da spava kod sestre i igrac iz lokalnog fudbalskog kluba kad je imao sex sa nekom petnaestogodisnjakinjom  iz grada, koja je potom ostala trudna.  U svakoj drugoj zemlji bi zavrsio u zatvoru zbog sexa sa maloletnicom. U islamu zena/devojka/devojcica je spreman za brak cim dobije prvu menstruaciju ,  tako da nije bitno koliko ste stari kad imate sex, vazno je samo da ga upraznjavate u braku, nikako pre…. Ili van njega.  U slucaju fudbalera,  kaznu je  3000 eura, ne jer je ona mlada i trudna, i, naravno, bez  zabrinavajuce cinjenice da on nema nameru da je ozeni.  Sad kad je dobila pare, ni nju nesto to ne zanima.

Kako sam se preselila u ponedeljak tako sam se i upoznala sa jednim parom, poreklom iz Crne Gore. Momak ovde igra fudbal u lokalnom klubu “Persisam”, a devojka… Pa devojka mu je.  Malo su i njih smarali kako to da se zabavljaju vec sest godina,  a nisu se vencali, ali su vremenom  prestali. Pored njih, i trener kluba je nas covek. Poreklom iz Beograda , s tim sto vec 23 godine zivi u Australiji.  Izasli smo svi skupa na vecericu kada su me pozvali da u sredu dodjem na poslednju utakmicu sezone koju igraju protiv kluba sa Sulavesija u kom su opet neka nasa dva lika, jedan Slovenac I Novosadjanin. 

U 16h zamolim druga da me odbaci do stadiona. Devojka fudbalera me ceka na glavnoj kapiji stadiona.  Svuda na putu srecemo navijace u narandzastim majcama, sto je zastitna boja kluba Persisam. Vec kod stadiona je guzva. Krecem ka ulazu kad cujem kako me neko doziva, ali ne mogu da ustanovim odakle dopire glas nit da vidim neko poznato lice. Tad kroz resetke neke kapije ugledam poznatu, crnu devojku kako mi se smeje i pokazuje rukom da se priblizim.  Otvore mi kapiju tek toliko da mogu da udjem pa kroz zavijene hodnike stadiona dovedu do tribina. Stadion je mali, kapaciteta svega za 30.000 ljudi. Teren i igraci na njemu deluju mnogo manje nego kad utakmicu posmatrate preko televizije.  Trava nije bas zelena i likovi i aktivnosti ljudi koji sede na suprotnoj strani tribina, tamo preko terena, nisu bas jasni kako sam ocekivala da ce biti.  Iznad nas kamermani i fotografi, a oko nas, gde god da pogledas narandzasto.

Sedimo i cekamo da utakmica pocne. Toplo je mnogo. Iza nas se okupila neka decurlija. Medju njima posebno jedan mali, kose usled verovatno  pokusaja da se izbeli blansom, narandzaste, malog razmaka izmedju prednjih zuba. Jedini dovoljno hrabar da pokusa nesto da prica. Pita me na engleskom kako se zovem, na sta mu ja odgovaram na indonezanskom i cujem urlik odusevljenja okupljenih klinaca koji sad sede na podu svuda oko nas. Jao, koliko pitanja. Srecom, paznja im se ubrzo usmerava na dva igraca lokalnog kluba, jednog Koreanca i Afrikanca, koji ce utakmicu pratiti sa tribina. Cele su se tribune sjurile do njih u pokusaju da dobiju autogram. Mnogo je lepo kad ste dete i kad vam je jedina briga da se provucete do idola ne bi li dobili potpis markerom po majci, duksu ili kacketu. Pitam se koliko ih dugo nece prati? 

Iznosi se zastava FIFE i nakon slikanja i pozdravljanja tmova cuje se i zvuk pistaljke. Utakmica pocinje.  Ne znam je l mi smesno ili cudno to sto su timovi izasli sa decom na teren, onako kako to rade timovi na velikim fudbalskim takmicenjima. Ili sam ja neznalica ili se to radi na svim utakmicama? I pre nego sto se zacula pistaljka, pesma sa tribina, koje se jos uvek pune, je odjekivala  stadinom, mada mnogo melodicnije nego sto su nase navijacke. 

Utakmica ko utakmica. Padne po koji gol. Vrisak pri svakom priblizavanju lokalnog tima protivnickom golu. A oko mene pitanja i pitanja. Sad je glavna preokupacija svih oko mene cija li sam ja devojka pa sedim na tribinama? Za ovu nasu crnku vec znaju. Bila je u novinama i TV, vidjali su je u gradu. Ali sam ja nova. I misterija sam. Ako sam belkinja, to implicira da se zabavljam sa nekim inostranim igracem…hm…ali kojim?Paznju sa mene skrece covek koji iz prvog reda, tri reda ispod nas, pomera ljude sa svojih mesta ne bi li tu smestio tri predebele zene koje se za njim penju na tribune. Iza tri PREDEBELE dolazi covek, isto tako popunjen i nosi devojciu, negde oko 5-6 godina. Da ne spominjem da se vidi i da je ona tacno clan porodice. Boze sta jedu ovi ljudi kad su ovoliki. Sve su zene pojavile u narandzastim majcama i maramama na glavi. Cujem da je u pitanju porodica koja radi nesto sa naftom kojom je Borneo bas bogat. Imaju, ne kucu, palatu. A Debela 1 blackberry na cijoj je zadnjoj strani uradjena slika od sitnih svarofski kristala nje i g. Debelog Muza. 26.000.000 rupija (2.600e) za telefon. Verujem kad dodjete u situaciju da vise ne znate sta cete sa parama pocnete da kupujete ovakve gluposti. A i ko da ih krivi. Na sta drugo da trose pare kad nema gladne dece u Indoneziji, a i siromastvo je davno resen problem? Od trenutka kad su stigli i seli, izvadili su kese sa hranom, pa jos pokupovali nesto grickalica pod zene koja je prodavala na stadionu i poceli da jedu, jedu, jedu, jedu sve do kraja. Dobro da je sudija oznacio kraj inace bi se muceni bas najeli:)

Fudbal je u Indoneziji bas vazan. Mada koga god da pitate, a da ne ide na utakmice, svi ce reci da ne idu jer je to sport za anarhiste. Kazu da nasilje je karakteristicno za navijace. Pri svakoj utakmici ispadne neko sranje. Mada, to je svuda u svetu. Ili nije? Nego, kad god mi kazete fudbalski vandalizam ja pomislim na one huligane engleske ili nase derbije I silnu policiju oko Marakane , Slavije i Zelenjaka. Tranzicija. Isti je slucaji sa Indonezijom. Verovatno u zemljama u kojima vise ni gradjanska neposlusnost ne vredi kao sredstvo izrazavanja nezadovoljstva vladinom politikom, a o odrzavanj referendum ni da ne pricamo, valjda spotrsko nasilje dodje kao jedini nacin iskazivanja potisnute depresivnosti i nezadovoljstva, ali ne samo prema politici, vec nam jednostavno sistem vrednosti toliko ode do djavola i mladez nam se pogubi u nastojanju da postigne i dostigne neki nivo, nesto za sta ni sama ne zna sta je i sta to juri. Tako pogubljenima i frustriranima utakmice dodju kao sistem praznjenja.

Oni koji ne idu na utakmice ce vam reci da ne idu jer se fudbal svede na agresije i igraca na terenu. Tokom ove moje Borneanske, niko agresiju nije ispoljio i za nju bio kaznjen zutim kartonom, nakon nekoliko opomena, osim ovog naseg Novosadjanina. Toliko.

Ono sto je lepo tokom meca je radost dece pri svakom golu. Kao i svuda po Indoneziji koliko vas rastuze slike gladne, siromasne dece, toliko nema lepse slike nego kad u svom tom siromastvu vidite decu koja tako zadovoljno trce I jure se, smeju se i… ma u ocima i smehu im vidite koliko su zaista srecni. Bez interneta, mobilnih telefona, igrica, angry birds, struje ili bilo cega modernog. Jednostvano su samo srecna. Pri cetvrtom golu Persisama, mozda minut pred kraj meca,  tribine su bukvalno eksplodirale od radosti. Medju njima i klinac koji je bas u trenutku kad sam okrenula aparat u njegovom pravcu skontao da hocu da ga slikam. Rasisirio je ruke , ostavio kez na licu i ostao ukoceno da stoji na onoj narandzastoj stolici, sve dok nisam spustila aparat i pokazala mu, uz  ogroman osmeh, palac na gore. Skapirao je da je sve ok. Nabacio jos veci osmeh i dao mi palace gore, okrenuo se i nastavio da skace. Najlepsi  trenutak ovog mog prvog meca indonezanskog fudbala. 

Mec se polako privodi kraju. Generalni utisak. Hmmmm.... Nisam ekspert, ali cini mi se ni da nase ukmice, sto po atmosferi publike, uredjenosti terena ili kvalitetu fudbala nisu nista nit  gore nit bolje od ove. Tek posle licnog prisustvovanja mogu da kazem da razumem zasto nam je fudbal na grani na kojoj jeste, ili zasto, makar, deluje da je tu gde jeste.

Sekund...pa delic sekunde, nakon kraja, gomila lgudi je uletela na teren. Niej tuca, nije nista. Samo masa koja juri da se uslika sa svojim miljenicima. Sta bi sa onim vremenima kad smo bili srecni samo da dobijemo autogram? Sta bi sa onim da hocete uspomenu bez toga da ceo FB ili Twiter znaju da ste je dobili? Bezimo sa tribina jer ce moju crnku poceti da smaraju za slikanje. Vidite, vise nije ni bitno dobiti sliku svog omiljenog fudbalera vec i njegove devojke. Obezbedjenje nas sprovodi do cekaonica iza svlacionica i tu sedimo i cekamo da nam momci, prijatelji, zemljaci zavrse tusiranje pa da idemo napolje. Slikjau nas sa svih strana. Preko kapija, prozora...ma ne znam vise odakle dolaze ovi silni ljudi. Izlaze i Crnogorac i trener, pa nas, opet uz obezbedjenje, sprovode do parkinga. Ulazimo nekako u kola i palimo motor dok oko nas i dalje sevaju blicevi. 

Tezak li je zivot Viktorije Bekam:)

Pet minuta do dvanaest do Kalimantana

Jbt. Hiljadu stvari za uraditi. Mada, malo nekad i ja dramim zbog svega. U stvarnosti je istina da volim kad ne znam gde pre da se okrenem.

U pondeljak mi je stigao poziv od druga. Njegova rodjaka iz Samarinde ima skolu za engleski jezik i treba joj devojka kojoj je engleski maternji da drzi kurs na mesec dana zaposlenima u jednoj inzenjering kompaniji u Samarindi na Borneu. Istocni Kalimantan. Placaju povratnu avionsku kartu, smestaj i hranu +  ne bas nesto puno para, ali obzirom da nisam bila odusevljena planovima koje su moje drugarice prethodno imale za Tajland, a i uz izglede koje mi je ovaj posao dao da upoznam Kalimantan, sve i da su ponudili 100e prihvatila bih oberucke. Kako cu se uz ovakve navike obogatiti, sam Bog zna. Nije mi englski maternji, ali ga pricam i vise nego tecno, cime su moji poslodavci zadovoljni. Verovatno sam jedna od retkih luda koja propusta Tajland zbog tamo nekog zabacenog gradica, ali ne mari:) Krece se u subotu izjutra letom u 7 iz Dzakarte. Jos jedan problem. Ja u petak uvece imam ispit za koji jos nije potvrdjeno hoce li biti ispit ili predavanje. To znaci da jedino sto mi preostaje je da spremim prezentaciju i clanak koji je trebalo da budu pripremljeni za ispit, odem na prvi deo predavanja i potom otrcim na bus ne bih li stigla na vreme u Dzakartu.

Petak popodne. Spakovana sam. Pasos je u torbi. Laptop ide sa mnom na faks. Sedim u slusaonici gde se ljudi cude sto me vide jer su ocekivali da sam vec uveliko na putu ka Dzakarti. Profesor ulazi, seda nesto trabunja..... Prica, prica, prica.... Iz iskustva znam da je sklon pricanju sebi u bradu do po nekoliko sati. Krene li tim putem nit cu polagati ispit danas nit cu stici na bus, a i sanse da me shvati ozbiljno i da visoku ocenu, odem li posle prve polovine kako sam mislila da hocu,  nisu bas ok. Kuckam nervozno po laptopu kad  ga odjednom cujem kako pita ima li neko ko je za ispit spreman danas. Automatski mi se ruka nasla u vazduhu. Ja, ja, ja..... 

Kao i svaki drugi streber prezentujem bioterorizam savrseno dobro. On zadovoljno vice kako mozemo na pauzu, a ja zadovoljno pakujem svoje stvari i uz povike "srecan put" izlecem iz slusaonice i krecem kuci samo da pokupim stvari. Bus mi je u 8, tako da imam sat vremena sto bi trebalo da je dosta. 

U sobi sam i vrsim poslednje provere pre nego uzmem kofer i ruke i zakljucam vrata za sobom. Uzbudjena sam, zamisljam kako ce biti. Nervozna sam i ne znam je li ovo dobra odluka. Mamino "pazi se" sinoc mi je stvorilo slike trgovine ljudima, prostitucije, narkomana koji se bodu u venu, onih scena kad se riba javlja ocu iz stana u koji su upravo provalili otmicari u filmu "Taken"..... ni ne primetis kako te dve reci vec dovedu u stanje razvijanja neke licne strategije reagovanja u takvim ne-daj-boze-situacijama. S jedne strane, nikad nije lose biti na oprezu, sa druge samo ti stvori nepotrebnu paniku. Bore mi se pazi se i bice ok u glavi, a vec ulazim u angkot. Tad me, pustivsi da vec sednem i uglavim kofer u ovaj minijaturni kombi, totalno nepodoban za visoke ljude, vozac pogleda i pita dokle cu. Govorim mu kako idem do Ciwalka na bus kad one vec odgovara kako ce on kuci. Znam sta ovo znaci. Svestan da prevoz iz ovog mog kraja mi je vec teze da nadjem posle 19h, a i da kasnim, vec je gospodin Opeljesio bih rodjenu majku, a kamoli belce, poceo sa tehnikom peljesenja. On bi kuci, ali ako hocu mogu da ga bukiram. Bukirati ovde odrazumeva da bi me odvezao direktno na stanicu bez zaustavljanja drugim putnicima. Trazi 50.000 rupija sto nije cena ni koju placate za aerodrom, a kamoli za stanicu koja je na 15 minuta i za koju bi inace platili 2.000 rupija. Jao, koje govno od coveka. Mrzim sto cim vide belca pojave im se dolari u ocima.

Izlazim iz vozila. Necu da mu udovoljim pa makar i zakasnila. Krecem da vucem kofer polako niz ulicu u nadi da ce naici neki drugi angkot ili da cu makar izaci iz ovog dela i uspeti da uhvatim neki drugi, jer se nakon 10tak (20tak uz kofer) izlazi na prometniju ulicu. Tako ti se vucemo moj ljubicasti kofer i ja kad nas  usput spazi vozac angkota sa iste linije, i pita kuda cu. Mladi neki lik kome muzika tresti iz vozila. Objasnim kuda idem i da mi je do tamo ostalo jos 20minuta. Okrenu se lik i rece upadaj. Ne brini idemo regularnom trasom, ali naidjemo li na guzvu/zastoj jer je petak uveri me da ne brinem jer ce me povesti sporednim ulicama, po istoj, regularnoj ceni. Sednem, uglave se tu jos neke devojke i tako svo cetvoro picimo dok njemu muzika ne prestaje da tresti, a on, sam ce ga bog znati cime izazvan, srecno djuska i vozi.  A meni vreme curi. Ulice zakrcene saobracajem. Ali uspevam da stignem u 20...nula nula:) Castim ga jer je zasluzio. Kad ce ljudi ovde ukapirati, narocito vozaci angkota i taxija, da cemo ih castiti samo jer su fini. Uglavnom vam ovde odmah traze vecu (mnogo vecu) cenu od one koju treba da platite ne bi li sami sebi obezbedili napojnicu...a i jer misle da je vama tih par hiljada vise koje vam traze nista. E, kad krades necu da ti dam namerno.

Prijavljem se da uzmem kartu, a hostesa na stanici mi kaze da pricekam jer moj bus jos nije stigao. U pitanju su oni mali busici sa do 10 sedista. To jos nije stigao na kraju ispadne 21h a da mi jos nismo krenuli. Sad sam isla x-transom i vise nikad. Umesto predvidjenih 23h, stignem u Dzakartu u 00:30. Srecom mi je hotel, u kom me je zena koja je trebalo da me pokupi vec cekala, bio odmah uz mesto na kom sam sisla sa busa. Istusiram se i srucim u krevet. Treba da ustanem u 4:00 jer nam je let u 7h. Divno.

Indonezani su ponosni na svoj internacionalni aerodrom, mada meni nije posebno. Onaj u Singapuru je mnogo spektakularniji. Dzakartanski je uzasno topao. Vise lici na gasne komore jer zbog toplote imate utisak kako umirete jer su vam pluca suva. I nervira sto vas. umesto normalnog saletanja na aerodromima, ovde progone taxi vozaci, nosaci a i obicni posetioci. Tipicna belacka euforija. Kad smo se cekirale, platimo aerodromsku taksu, za domace letove 40.000rp, za inostrane 150.000rp. Mi placamo 40.000, cisto da napomenem u slucaju da neko ne zna da je Kalimantan deo Indonezije. Bas pred polazak dan ranije, svratim do bank ne bih li sredila racune pre nego sto odem i koj veli kad sam vec tamo samo da proverim ima li i koliko su ceste BIN Banke (moja indonezanska banka) na Borneu. Koj me djavo terao. Mogla sam lepo samo da googlujem. Pitam devojku na salteru: "Oprostite, imate li spisak adresa BIN Banke na Borneu?". Ona me mucena, zbunjeno pogleda, posramljena  pa upita: "A koja je to drzava?". Ja u soku. Ne smeje mi se, a vristim. Moram da odgovorim,a necu jer znam da ce biti posramljena kad joj kazem gde je. Sta covek sad da radi?

Avion pun. Nemam bas puno mesta za noge. Nemam ga uopste. A taman mi je ljubazni cikica ustupio svoje mesto do prozora. A taman sam pomislila kako cu da odspavam. Let traje dva sata i slece se u Balikpapan, drugi po velicini grad. manji od Samarinde, ali ipak jedini sa aerodromom. Po sletanju nista neocekivano. Tipican mali aerodrom i gomila ljudi okupljenih oko trake sa prtljagom. Ceka nas vozac napolju i vozi direktno u Samarindu. Napolju je padala kisa tako da pri prolasku kroz grad nema bas nekih zanimljivih, oku lepih prilika. Na putu do Samarinde se prolazi kroz rain forest, koja je jedna od najstarijih na svetu. posmatrano iz kola ici na svaku obicnu tropsku sumu. Put je ok, mada dosta zavija. Gdja. Vini (koja me je pokupila i sa kojom putujem) mi je predlozila da malo odspavam jer sam verovatno umorna, a do Samarinde ima oko 3 sata voznje. Medjutim, ja sam, kao najgora klinka, toliko fokusirana na tradicionalne kuce koje vidim po selima oko nas, da sam sve u tripu kako cu nesto da propustim sklopim li oci. A to ne valja, jer vec pocinje, polako da mi se muti u stomaku. Ali pogled pored puta......

Borneo nema problema sa zemljotresima, vulkanima ili cunamijima jao ostatak Indonezije ali zato ima sa poplavama. Klima je takva da ovde kisa manje vise stalno pada. Na dnevnoj bazi makar po dva sata. U vreme kisne sezone i mnogo gore tako da nivo voda dosta naraste. Kuce su zbog toga postavljene na stubove, nize ili vislje od zemlje, zavisno gde su lokacirane. U mocvarnijim delovima na stubovima visine i do preko metra. Svaka kuca nema stepenisni prilaz, nego u vidu rampi (poput onih za osobe sa invaliditetom). Sve su kuce i rampe drvene i nekada jakih, mada sada, vec ispranih  boja, velikih ramova za prozore, cesto bez prozora. Oko njih su tropske sume, blato ili reke i bare, mutne, prljave braon vode. Mocvare. E, kako ja sad da sklopim oci pored takvih prizora. A muti mi se...vec mi je muka.

Proklinjem i kola i krivine. Ali ne moze drugacije. Osim kolima ili autobuskim prevozom po Kalimantanu ne moze drugacije. Vozova i zeleznice nema, mada su sad neke price kako su Rusi uzeli da grade pruge....Uzece makar. U Samarindi postoji neki manji aerodrom ali toliko o njemu kad znate da se radi samo do 16h:) Jao, ja cu da povratim. Zamolim vozaca da stane, sto on nije mogao da ucini odmah,zbog krivina. Dok je on stao, ja sam vec krenula sa povracanjem. Toliko da sam izbacila sve zivo iz sebe kroz vrata koja sam pocela da otvaram u trenutku dok on polako krece da se zaustavlja ispred jedne od onih tradicionalnih kuca. Boze, koliko sam ja tvrdoglava. Dusa upravo izlazi na nos dok pognuta cucim, ali mi se glava i dalje dize i pogled fascinirano ide ka kuci. Nakon 10 min moje muke, zena koja je izasla iz svog doma da vidi sta se desilo mi donosi vodu i ponudi da udjem u kucu ne bih li se malo osvezila i presvukla. Jao, divno. Najgora stomacna muka me, ni posle 2 sata od kako sam stigla, vec uvodi u jednu od tih zanimjivosti koje su me okupirale tokom puta. Pazim da ne zgazim u blato koje je svuda oko puta i prilaza kuci, ali je to nemoguce. Uz mali poskok, docekam se na drvenoj, prilaznoj rampi. Penjem se njome i nadjem se na drvenoj, sirokoj verandi uz veliko prozorsko okno bez stakla. Udjem u kucu. Sa leve strane nista osim jedne fotelje i starijeg dvoseda uz mali stocic. Ispred mene hodnik. Prazan. Jedna soba sa desne strane i jedna sa leve. Jos jedna vrata u dnu prostorije u kojoj vidim neku stariju zenu kako sedi na podu i nesto pritiska na podu, ali iz ove perspektive ne mogu da vidim sta. Sve su sobe bez ulaznih vrata i svaka je u drugoj boji, rozoj, zelenoj, plavoj.... Zidovi su drveni i boje su na njima vec stare. Okrenem se da sednem na fotelju sa leve strane kad tek onda vidim da, uz ono prozorsko okno, pogrbljena u stolici koja lici na stolice za ljuljanje, ali se ne ljulja, sedi stara baka. Bas stara. Smezurano, suvo lice. Tamna koza. skupljene usne bez zuba i pognuta glava sa ocima koje pokusavaju da pogledaju na gore. Rukama se drzi za stolicu, a noge su joj pokrivene nekim starim, sarenim cebetom. Kako je nisam spazila dok sam se penjala ili blenula u kucu?

Iz ove perspective…… vredelo je dusu ispovracati.

Ostalo je jos nekih pola sata do grada. Meni glava pada. Nakon 20tak minuta ponovo pocinje da mi se muti. Naslonila sam se na vrata i jedva ocim drzim otvorene. Cujem kako se vozac i Vini caskaju. Ulazimo u grad. Vini mi govori da pogledam kroz prozor jer prolazimo pored dzamije za koju kazu da je jedna od najlepsih u Indoneziji, ali ja stvarno ne mogu da pomerim glavu. Pocinje i disanje da mi bude teze, sto je vec  znak da sam blizu povracanja, ali u tom cujem ono “stigli smo.”

Izlazimo ispred centra za ucenje stranih jezika. Iznosimo stvari iz kola. To mi je poslodavac. Ulazimo da se upoznam da ostalim zaposlenima, mada bih ja radije samo da se srucim u krevet. Onda cujem da je menadzer kompanije u kojoj cu raditi trazio da me upozna. Jao, molim Boga da ne misli na upozna sad, sad, ovog trenutka…..ali on moje molitve ne cuje. Dobro, malo sam dosla sebi ali mi je i dalje u glavi ironicno kako ce se oduseviti mnome u kakvom sam trenutno stanju. Duh.

Zgrada kompanije je odmah niz ulicu. Pet minuta hoda. Na ulazu nas sekretarica zamoli da se izujemo. ???? ok… kroz zgradu se ide bos, sto i nije cudno kad znate da se u Indoneziji izuvate svuda….. Pri ulazu u kuce…. Biblioteke…. Ali i kompanije?Zanimljivo…Dobro… Prenjemo se na prvi sprat bosi. Sedimo u kancelariji menadzera u koju polako ulaze i ostali zaposleni. Ukupno njih 30tak, medju kojima  su  3 devojke. Krece polako da se prica.. Ja sam se vec uveliko raspricala, ni mucnina me ne zaustavlja :) Oni se jos stide, ali su vidno  uzbudjeni. Pa, cini se da ce biti ok :)

Posto soba u kojoj cu biti smestena narednih mesec dana jos uvek nije bila spremna, mnome odusevljeni menadzer  pozva sekretaricu i rece joj da me smesti u lokalnom hotelu. Cim se priblizite hotelu postaje jasno da je u pitanju najskuplji, sa 5 zvezdica, hotel. Nije lose Jelena, nije lose. Smestam se u ogromnu sobu, palim kablovsku i ostajem zaglavljena u ogromnim jastucima do jutra. 

Budjenje.

Odlazim napolje ne bih li kupila kredit. Malo dole niz ulicu naidjem na ulicne prodavce kod kojih se ovde inace kupuje kredit. Upisem svoj broj telefona i krenem nazad ka hotelu.  Po ulasku u sobu pocne da mi zvoni telefon. Javim se i cujem neka dva, tri muska glasa kako nesto trabunjaju. Prekinem vezu. Zvoni ponovo. Javim se, isti slucaj.  Zvoni. Sad se ne javljam. Stize poruka “ I miss you”… jao, ovo su oni debili kod kojih sam kupila kredit. “ what’s your name”…. “ I love you”….. …. Jao, Boze, ne opet…..