SRECAN RODJENDAN MITOOOOOO

   

   Izvalila sam se na kaucu, a kroz otvoren prozor mi dopire buka klinaca iz komsiluka za koju znam da moram da je iskuliram jer je deo tradicije zdravog, internetom neporemecenog, odrastanja tokom kog je, svojevremeno i mene neko tako kulirao.... Citam knjigu o ljudima koji vozom prelaze iz Rusije, preko Mongolije u Kinu. I prvi koga se setim je Dimitrije. Gde mi je fiksni?
  

   Zenu, koja mi se javlja, zamolim da mi da Mitu. Cekam... Tisina prestaje sa jednim "halo" pracenim odusevljenjem sto cujes da sam na drugoj strani zice. Nemam nista posebno da ti kazem, osim da u trenucima dok citam o sreci nekih totalno jednostavnih ljudi, moram da te okrenem jer me to apsolutno podseca na tebe.

   Dok se ti iznenadjujes mom pozivu, prolecu mi slike kako sedimo na "Tesli" i cekamo da krenemo ka Moskvi. Pada mi na pamet kako je to prvi put da se vidimo i da sa tim letom odlazim u toliko mi iscekivanu zemlju i pocinjem jedno divnoooo prijatelstvo. 

   Kao pod komandom dobijenom tokom hipnoze, shvatam da se vec uvlacim u haljinu, stavljam nesto osnovnih stvari u torbu i sa jednim "ne znam kad se vracam" zatvaram vrata stana za sobom. Samo da mi glupa "Lasta" stigne na vreme, da se dogegam do Zemuna, uhvatim 83, izbegnem guzvu na Starom Zeleznickom i stignem do Vracara. Bilo bi dobro kad bih i sela u busu, kada ne bi bilo guzve ili onih putnika voljnih da usta ne zatvaraju i ako su prethodno toliko ocigledno iskulirani. E, i da ne naidje kontrola. Uzela mi je Branka markicu, mada totalno nepotrebno jer je od svercovanja stvorila profesiju doraslu otvaranju katedre na Singidunumu.

   Sa pomislju da je Crveni Krst Bogu iza nogu, dolazim i do poznate kapije i table "Bre". Znam da si vec tu i da cekas. Da si vec narucio svoje pice. Vec vidim kako ti je na licu ogroman osmeh kad me vidis. Vec te cujem kako govoris: "Gde si, bre, Majstore!"

   

   "Jaoooo Mitooooo, da vidis sta mi se desilo, za neverovati...."

  Neces ni uspeti da izgovoris svoje cuveno "Sta se desilo, draga?", a na vratima ce se vec pojaviti Cimi. Secse. Rukom prebaciti kosu na stranu. Malo je pogladiti, cisto da osigura da su dlake legle kako ona smatra da trebaju, izvaditi telefon iz torbe, staviti ga na sto, pogledati na konobaricu i maznim glasom, malcice podignutih obrva, naglas se zapitati "Jaoo, pa ne znam. Sta vi pijete?" Ozbiljnim glasom ce naruciti nes i tek onda staviti osmeh i otpoceti razgovor. "Sta ima novo?"

   Dok su uvodne teme jos u toku, i Mile ce pristici sa nekom od onih svojih urnebesnih odevnih kombinacija, u kojima ja ne bih dozvolila ni da me vide kroz prozor, a koje na njoj predstavljaju takav pogodak. Ja je znam kao kratko osisanu sa pravenovima na siskama i gornjem delu kose, kod cela, a koja sad, kako to FB pokazuje, izgleda apsolutno fascinantno lepo bez tih pramenova i kosom koja je...pa prilicno vec porasla. U tom je trenutku, vec ocekivano, ali aj, ocigledno da Ksendza kasni, ali da ce stici u trenutku kad su standardne "gde ste, sta ima" teme zavrsene pa ce hteti da uleti u razvijene razgovore pitanjima "a sta? a nisam bila tu, sta se desilo? Jao, bre, pa ne verujem kakvi ste! Vidi ih?"

    I tako ce vreme polako da tece. Ti ces nastaviti da nas posmatras i, s vremena na vreme, uraditi ono tvoje "tzczzzz", ponoviti recenicu koja te je nasmejala, a onda facu prebaciti na "ozbiljno" i konstatovati nesto mudro i informacijama potkrepljeno. Ja cu odvaliti ili predloziti nesto na ste ce Mile, uz svoj krusevacki-razvlacim-akcenat, da me vrati u realnost sa: "Ama, ne moze, bre, Jeco" (akcenat ide na ovo "ne moze:))Ksendza, "A sto bre? Ajjjdeee!" ce tu da bude znak podrske. Kod nje nema akcenta. Ako ga i bude, bude i korigovan. Cimi se malo necka, ali znas da "paa, ajedee" sleduje definitivno. 

   I mada Ivana jos nije stigla i sto je pitanje hoce li uopste, uzivam. Znam da me cinite srecnom. Da su ovo trenuci koje ne bih menjala ni za sta na svetu. Da nisam ni slutila da ce to sto je nekad bilo normalno, da se ne vidimo po nekoliko dana ili nedelja, prerasti u nenormalnih nekoliko meseci i meseci. Da cemo ovako, svakodnevno, kafenisati samo u mojoj glavi.

   Telefon. Ivana. Ide izgovor. Da su stari, znani, uslovi isao bi i predlog ili za Bitef ili za Povetarac, ali sada znam da imate neka nova mesta na koja odlazite, a za koja ja nisam ni cula.  I da ne primetis, preselicemo se negde gde ce kafa biti zamenjena pivom ili bambusom. Gde ce razgovori prestati, a djuskanje otpoceti. I tu ce se stvoriti gomila ljudi koje znam, prepoznajem, secam od nekud. Gledam vas oko sebe i konstatujem da je uzivanje sad jos vece. Da sreca raste. Da Ivana vec dize ruke i totalno se predaje pesmi, a da joj treba samo sekund pre nego onom slatkom tipu pored sanka, na neki totalno otkacen, bez blama nacin, stavi do znanja da ga je spazila. Da se iza tog Ivaninog lika, kroz masu probija pogled koji me trazi. Koji je srecan da me je nasao, ali prvo sto konstatuje je "Majstoroviceva, da li si ti svesna da su mi za jebeni ulaz uzeli 200 dinara. Dakle, ja ne verujem." Bice on ok, cim mu kazem "Iskuliraj Naime!" 

   Necu da se niko zapita odkud on. U ovim mojim samotesenjima, Beograd ne moze bez njega. Hocu da mi vec savrseno vece bude jos savrsenije. Da se smejem jos vise. Da se opustim skroz i igram, igram, igram.... A kako to bez njega?:) 

   Da masta stvarno moze svasta, dokazuje i poruka od Maxe. Dok ja na jednoj strani volim zvuke koji odzvanjanju sa Povetarca, on je na drugoj. Onoj nasoj vojvodjanskoj. Pise kako su jedva stigli do Indjije i sad cekaju da udju u "Lovac", a da ce to potrajati jer je gomila ljudi, nastupa Dzenan. Da on veceras vozi, tako da su samo pijani Mitar i Dule. hahahah Mitar ce verovatno startovati 1000 riba, a smuvati 100, a Dule ostati veran tradiciji dobrih, vernih tipova. Ma, dobicu detalje sutra kad me probudi sa svojim "Milaaa!!!! Djeee si?" Mada, ako uspe da me dobije, jer ce ga Sasa verovatno preduhitriti i sa svojim "Ej, nemam bas puno vremena, moram u biblioteku, ali eto samo da ti javim da je sa onom curom sinoc sve super proslo"  dati do znanja da sve ide opusteno, opusteno...

    I ovoj veceri nema kraja. Kroz ove moje misli vrti li se, vrti.... 

    

    I da je nije bilo, Ivana ne bi bila deo ovog bloga; Milka ne bi znala kako me odusevljava njena posebnost; Ksendza da sam joj bas zahvalna sto mi je podrska u svemu; Cimi da je moj glas razuma; Naim da mi je zivot postao savrseniji od kada je on u njemu; Maxa....ma Maxa vec zna da smo mi veza neraskidiva ; Mitar ne bi znao da ja znam da on zna koliko ga gotivim; Sasa da  je po mene najbolji prijatelj kog je moja sestra mogla da ima; 

   ....... a ti, moj Mito... ja verujem da ima trenutaka kad mozak totalno blokira pa umesto da omoguci da sve ono o cemu razmisljamo bude izgovoreno, jezik se spetlja i zaveze toliko da preko usana ne mozemo da prevalimo ni ono osnovno. Da ima trenutaka kad smatramo da je neke stvari  bolje precutati. Ali i da ima onih kad prepoznamo da je potrebno rizikovati i biti hrabro iskren i otvoren. Tako je ovo moj trenutak hrabrosti u kom ti iskreno i otvoreno zahvaljujem sto si znao kad i kako da me kritikujes, kad i kako da me hvalis, kad i kako da mi budes podrska, kad i kako da me iskuliras. Trenutak u kom cu ipak i da precutim koliko tacno mi ulepsa dan kad me docekas sa svojim "Gde si bre Majstore"osmehom, a i da je tvoj rodjendan bio divan podsticaj da, precutim svim ovim ljudima gore, koliko ih volim. Ali, znam i da pokusavam da ti iskazem sta ti sve zelim za rodjendan, ali mi mozak stalno dozivljava blokade tako da jezik krene pa stane sa samo onim : "sve naj,najbolje".... 

    Ih, kad bih sad znala da, onako po leskovacki, kao ti zavrsim sa "Allll righttttt!!!!"

SRECAN RODJENDAN DIMITRIJE STAMENKOVICU:)