Malo malo pa me neko okrene ili pusti poruku ne bi li cuo da li sam prezivela zemljotres koji je prodrmao neki region ovde, cunami koji je pogodio tamo neku obalu ili izbegla vulkan koji je proradio bas tu negde blizu. Kako da objasnim ljudima da sve to ovde, tu negde ovde nije uopste ni tu ni ovde? Indonezija je ljudi ogromna. I nekad niste ni svesni da se pojedina prirodna katastrofa desava. Nekad ste vi prvi koji mi na to i ukazete. I, mada cenim sto brinete, nerealno je ukazivati mi na to da treba da budem pazljiva i da se takvih stvari klonim. Indonezija je po njima poznata. Arhipelag je, jednostavno, trusan i podlozan onim najgorim oblicima prirodnih kataklizmi. Cini mi se da sam naisla na podatak da ima oko 130 aktivnih vulkana i da je najveci broj svetski najopasnijih upravo medju tih 130, a da je zakljucno sa 2011g, bilo vise od 117 cunamija. Nekom je to znak za "Kloni se". Meni je poziv na avanturu i nesto nezaboravno.
1883 godine svetom je odjeknula ekslozija koja i danas vazi kao jedna od najglasnijih na svetu. Toliko glasna da su njene zvuke culi cak i Pert i Mauricijus (4800km dalje, ostavljajuci gluvima ljude u radijusu od 10km). Toliko glasna, a i toliko jaka da je i moderna istorija pamti kao jednu od najnasilnijih vulkanskih desavanja (tako makar kaze Wikipedija:)) izbacivsi oko 21km (kubnih) kamenja i pepela koji se izdizao do cak 80 km u visinu.Tom prilikom unisteno je preko 160 sela ubivsi oko 36500 ljudi (ima procena i na 120.000, ali da ne preterujemo. Mada beleze se podaci da su Indijskim okeanom mogli da se vide i ljudski kosturi kako plutaju cak do obala Afrike, i do godinu dana nakon dogadjaja) i unistivsi oko 2/3 prvobitnog ostrva Krakatau. Cak se i temperatura poremetila toliko da se u normalu nije vratila sve do 1888 godine, a jedina zivotinjska vrsta prezivela nadjena je tek 1884 godine i bila je neka vrsta pauka. Danas neki naucnici predvidjaju da mu je jacina 10x jaca od atomskih bombi ili cak,oni radikalniji, idu do mere da tvrde da, kad bi proradio u PUNOJ snazi (sto se nece desiti, samo su proracuni u pitanju) ovaj deo sveta bi bio unisten, a na drugoj hemisveri ostao u mraku od pepela narednih nekoliko godina. Zadivljujuce. Narocito kad uzivo shvatite da pred vama stoji omanje brdasce. Planinica crnog peska.
Kada bi se islo na svoju ruku, nisam sigurna kako bi se stiglo. Ruza i ja smo se prikljucile grupi, vise kao nekoj zajednici, putnika koja ture po celoj Indoneziji organizuje stalno. Ovu zemlju obilaziti na svoju ruku, onako backpackerski, je najbolji moguci nacin, ali pojedini delovi su nekad ili toliko zabaceni ili jednostavno, i cenom, pristupacniji ukoliko idete organizovano. Mada, moram da spomenem, to organizovano ne znaci da angazujete turisticke agencije i uzimate njivove aranzmane, vec da nadjete grupe "ljubitelja putovanja" ili planinara ili necega tome slicnom i krenete sa njima.
Mesto okupljanja Dzakarta. Tamo neki terminal Kalideres u istocnom delu Dzakarte za koji ja nikad ni cula, a kamoli krocila. Nadjem druga koji iz Bandunga krece kolima za Dzakartu bas na dan mog polaska i uglavim se njemu, tri sata pre zvanicnog vremena okupljanja. Tri sata u kojima treba da izadjemo iz Bandunga, preletimo autoput po vremenu koji lici na tornado, provucemo se kroz spic Dzakartanskog saobracaja i nadjemo terminal. Kasnim samo 15tak minuta. Ruza me ceka ispred Dunkin Donats-a i dovodi do prepunog busa. Za neverovati koliko je Indonezana poslo. Za neverovati da smo nas dve jedine belkinje. Jedini stranci. Za neverovari da ce se i ovaj put pretvoriti u jos jednu jurnjavu za slikanjem, trazenjem FB-a, trazenjem broja telefona i ko si- odakle si- sta ces ovde ispitivanje?Ili nece....
Od Kalideresa bus narednih tri sata putuje ka luci Merak. Mrak je i nemam pojma kuda prolazimo. Delimicno zahvaljujuci i Ruzi koja, na moje odusevljenje, stalno nesto prica i, zamenjujuci uglavnom ono za sta sam ja ekspert, usta ne zatvara:). Od toga kako se sprema za povratak kuci sad u junu, preko toga kolike su promene pretpele nase koze, kose i nokti tokom boravka u Indoneziji, kako se hranimo, nezaobilaznih tema veza i tipova, zezancija i politikoloske analize politickih desavanja i buducnosti Srbije, Merak je dosao jako brzo. Trajekti odavde idu stalno. Po ceni od nekih 11.000Rp (manje od 1e), i ka Bakauheni-u, juznog dela Lampung provincije, Sumatra. Konacno,po prvi put, napustam Javu i odlazim na Sumatru (Krakatau je prakticno u pojasu izmedju Sumatre i Jave, onome sto nazivaju Sunda Strait). Mada samo prolazim. Detaljno istrazivanje ovog podrucja, poznatog po prelepim plazama, radikalnijem islamu i ne tako velikoj naseljenosti, ostavljam za leto. U Bakauheniju nas cekaju angkoti kojima se odmah krece put Canti (c se izgovara kao ć). Sat vremena brze voznje po praznim seoskim putevima i, jos nije ni svanulo, kad se zaustavljamo i izlazimo u mrak. Slaba svetla sa dve improvizovane radnjice, jedne sklepane od par dasaka, druge samo-sto-se-ne-urusi kucice. More i zvuk njegovih talasa. Pesak pod nogama i mali dok sastavljen od starih,oronulih dasaka, sastavljenih bez nekog plana, i dva brodica privezana za njega. Ceka se izlazak Sunca, ili makar njegov nagovestaj, pa da se krene.
Ne pada cekanje tesko. Izbile smo na, skoro pa, vrh doka, stavile torbe pod glave i onom celom nasom belackom duzinom se ispruzile. Tisina. Poneki samo zvuk talasa i koraka koji zaljuljaju dok. Ne vidi se ispred nas nista drugo do tamno nebo i usidreni brodic. Koja kulijana:)
Kako nebo postaje svetlije tako i dok postaje zivlji. Veci broj koraka i aktivnosti lokalnih ljudi koji pocinju sa opremanjem brodova za polazak. Nose se pojasevi za spasavanje, konopci, pale motori... Jutro je.
Ukrcamo se na gornju palubu i zavalimo u prsluke za spasavanje (postoji li neki poseban naziv za njih?). Kako smo krenuli tako je ubrzo oko nas postala vidljiva samo plava voda. Oseti se blagi vetric. Nisam ni primetila kad sam zaspala. Bukvalno sam se komirala. Bila bi, verovatno, u stanju da tako komirana provedem ostatak dana da me nije probudila masa ushicena sto vidi ostrvo. Anak Krakatau iliti Dete Krakataua na dragom nam srpskom:).
Anak je, prateci korake dragog mu oca Krakataua, isto svojevrsno cudo prirode. Nastalo je 1930 godine kao posledica podvodne erupcije iz 1927-te koja je na povrsinu izbacila gomilu pepela i nekog pumice kamenja koje je ubrzo pogodjeno erozijom vode. Tri godine kasnije, pomenute 1930te, konacno je izronio novi vulkan, domacin nam Anak Krakatau, koji je odmah poceo da izbacuje lavu, toliko jako da voda nije imala vremena da je hladi ili sredi. Tako se formiralo ostrvo naseg prenocista. To nase prenociste, svake nedelje poraste za novih 13cm, malo-malo pa da neku novu erupciju, 1994, 2008, a 2009te je cak nateralo naucnike da podignu stepen uzbune na 3 (najvisi je 4), 2010 ga je zadesilo 136 erupcija u roku od 10 dana, a 2011 je prouzrokovao i evakuaciju. Pa lepo kazu, otrov se cuva u malim bocicama. Da ga vidite, mislili biste da ne bi ni mrava zgazio:) Trenutno na ostrvu zivi nekoliko hiljada ljudi, u tipicnim seoskim uslovima. Mada mi je fascinantno kako zive. Ljudi moji, ostrvo nije ostvro, vec vulkan. Nista. Ostrvo-vulkan. Bukvalno je selo rasporedjeno na tih nekoliko metara izmedju obale i vulkana, ali lokalno stanovnistvo tvrdi da postoji i naselje na samoj padini vulkana, gore na visini.
Ostavismo stvari i pravac izvorni Krakatau i snorkeling. Brodom, naravno. Na nekih je to pola sata do 45min, ali zaista prijatne voznje, jer je vreme super, drustvo se, ispostavilo u medjuvremenu, bas ok. Ne jure nas i ne smaraju. Ne traze da se slikaju ili uspostave kontakt na FB. Ruza fenomenalan saputnik. Od one vrste sa kojom se osecate i u drustvu, a i sami da mozete da svrljate i radite stvari koje vas zanimaju bez panike da ce neko da vas prati stalno ili prisiljava na aktivnosti koje vam bas i nisu zanimljive. Sve tece bez premca.
Sedam na vrh camca (za nekog ko je odrastao na Dunavu, stvarno je fascinantno koliko nemam pojma o osnovnim delovima broda:)) i uzivam. Ne zanima me apsolutno nista:)Sve dok ne ugledam Krakatau i pomislim: "Promasili smo, bre sta je ovo"?
Stvarno je mali. I zelenila, ali bas onog zelenog:) ima samo oko plaze, cim krenete da se penjete vec je oko vas crni pesak i pustos. Toliko je toplo, da penjuci se, sto nije ni tako visoko, imate osecaj da ste u pustinji. Dozvoljeno je penjati se samo do prvog uzvisenja. Drugo je zabranjeno jer je krater i jos uvek je aktivan. Stalno izbacuje neki pepeo i dim. Malo je razocarajuce da nije kad smo i mi bili tamo:(
Za penjanje stvarno preporucujem da poneste vodu ( i ja i dr.Feelgood:)). Nema potrebe za patikama. Tesko je cak i kad ste u kondiciji (:)) jer vam noge upadaju u pesak (nemoj reci:)), a uzbrdo je (jos jedna ne tako ocigledna informacija:)). Vrh je fenomenalan,makar ovaj dozvoljeni. Vidite tri manja ostrva-vulkana koji vas okruzuju i samo vodu. Totalno je utisak da ste preziveli brodolomnici negde na okeanu. Ni vrucina vise nije tolika.
Pri silasku mozete i bosi.Pesak je vruc tek dole pri dnu. A i mnogo je brze.
Na ostrvu nema zive duse. Osim onih OROMNIH gustera za koje smo Ruza i ja diskutovale, pokusavajuci da izigravamo zoologe, nisu li to Komodo zmajevi. Cini mi se da ta opasna vrsta zivotinjki zivi samo na Komodo ostrvu, koje je tamo u nizu posle Balija, Lomboka, Floresa sa uzasno visokom cenom za one koji ga posecuju. Ali, ako je samo na Komodo ostrvu, kako je onda moguce da ih vidimo i ovde? Ali, oni koji su pazljivo citali Mitu, setice se da sam spomenula kako sam istu vrstu videla i na Giliju (da je ovo bio test, koliko bi vas proslo?:)Bilo kako bilo, cudna stvorenja za videti. Uz obalu smo seli da jedemo i gledamo neku grupicu Australijanaca koja je ubrzo posle nas stigla gliserom i krenula da se iskrcava. Odavde se ide na snorkeling i plivanje.
I ako je toplo, moze Sunce da bude jos jace, sto u prevodu znaci da i inace bela voda, moze da bude jos belja. Vozimo se, a talasi su. Pocinje, malko, da mi se muti u stomaku, te odlucih da je bolje da malo prilegnem dok ne stignemo. Uvucem se u neki prostor na brodu, izmedju dragih mi saputnica i ispruzim. Opet sam zaspala, hm..komirala se, a da toga nisam ni bila svesna. Probudila sam se, na brodu koji i dalje negde ide i ljulja. Probudila sam se i shvatila da i dalje lezim na ledjima, sa isruzenim nogama i da ne mogu ni da se maknem jer na meni, glavama polozenim svuda na mene, leze devojke koje su, u trenutku kad sam legla, sedele po ivicama te, nazovi, kutije, u camcu. Nista, da odspavam jos malo:)
Stigli smo na ostrvce, mozda svega par metara u precniku. Kupanje, kupanje, kupanje:)U principu, i sutradan ce dan proteci u voznji brodom i obilazenju okolnih ostrva. Jos jedan razlog zasto je ovaj put bolje ostvariti prikljucivsi se nekoj grupi. Deo zemlje u kojoj ne znate gde je dobro kupati se, ici i lutati ili cak kako i cime to uraditi, jer nema nekih turistickih objekata ili uputstava za to. Ovako se prikljucite nekoj grupici i oni razmisljaju o svemu onome o cemu bi inace vi ubijali glavu, a da ni ne uspete da se sandjete, uz sav trud koji ulozite:)
Kupanje,kupanje, kupanje.
I banane, banane, banane... kako sam se navukla. Ovde imate male i velike i one BAS velike. Zelene i zute. Ove su bile male. I ja u principu mogu i bez banana, ali ove su bile takooooo dobre:)
I tako....
Nista se spektakularno i urnebesno smesno nije desilo... nista tragicno.... obicno spektakularan put u spektakularno neobican predeo spekatkularnih cinjenica koje se za njega vezuju....Sedim na doku i posmatram ljude koji se spremaju za ukrcavanje. Negde se ljudi utrkuju da sagrade sto vece kuce, u sto elitnijem i sredjenijem komsiluku i opreme ih najmodernijim namestajem...daleko od negde, zive uz stalnu pretnju da ce im kuce nestati u trenutku, cefne li se prirodi tako....
I tako....
Samo jos jedna obicna fioka spektakularnih secanja na mesto najglasnije erupcije na svetu u mom ormanu.... ali sa Ruzom:)
Mesto okupljanja Dzakarta. Tamo neki terminal Kalideres u istocnom delu Dzakarte za koji ja nikad ni cula, a kamoli krocila. Nadjem druga koji iz Bandunga krece kolima za Dzakartu bas na dan mog polaska i uglavim se njemu, tri sata pre zvanicnog vremena okupljanja. Tri sata u kojima treba da izadjemo iz Bandunga, preletimo autoput po vremenu koji lici na tornado, provucemo se kroz spic Dzakartanskog saobracaja i nadjemo terminal. Kasnim samo 15tak minuta. Ruza me ceka ispred Dunkin Donats-a i dovodi do prepunog busa. Za neverovati koliko je Indonezana poslo. Za neverovati da smo nas dve jedine belkinje. Jedini stranci. Za neverovari da ce se i ovaj put pretvoriti u jos jednu jurnjavu za slikanjem, trazenjem FB-a, trazenjem broja telefona i ko si- odakle si- sta ces ovde ispitivanje?Ili nece....
Od Kalideresa bus narednih tri sata putuje ka luci Merak. Mrak je i nemam pojma kuda prolazimo. Delimicno zahvaljujuci i Ruzi koja, na moje odusevljenje, stalno nesto prica i, zamenjujuci uglavnom ono za sta sam ja ekspert, usta ne zatvara:). Od toga kako se sprema za povratak kuci sad u junu, preko toga kolike su promene pretpele nase koze, kose i nokti tokom boravka u Indoneziji, kako se hranimo, nezaobilaznih tema veza i tipova, zezancija i politikoloske analize politickih desavanja i buducnosti Srbije, Merak je dosao jako brzo. Trajekti odavde idu stalno. Po ceni od nekih 11.000Rp (manje od 1e), i ka Bakauheni-u, juznog dela Lampung provincije, Sumatra. Konacno,po prvi put, napustam Javu i odlazim na Sumatru (Krakatau je prakticno u pojasu izmedju Sumatre i Jave, onome sto nazivaju Sunda Strait). Mada samo prolazim. Detaljno istrazivanje ovog podrucja, poznatog po prelepim plazama, radikalnijem islamu i ne tako velikoj naseljenosti, ostavljam za leto. U Bakauheniju nas cekaju angkoti kojima se odmah krece put Canti (c se izgovara kao ć). Sat vremena brze voznje po praznim seoskim putevima i, jos nije ni svanulo, kad se zaustavljamo i izlazimo u mrak. Slaba svetla sa dve improvizovane radnjice, jedne sklepane od par dasaka, druge samo-sto-se-ne-urusi kucice. More i zvuk njegovih talasa. Pesak pod nogama i mali dok sastavljen od starih,oronulih dasaka, sastavljenih bez nekog plana, i dva brodica privezana za njega. Ceka se izlazak Sunca, ili makar njegov nagovestaj, pa da se krene.
Ne pada cekanje tesko. Izbile smo na, skoro pa, vrh doka, stavile torbe pod glave i onom celom nasom belackom duzinom se ispruzile. Tisina. Poneki samo zvuk talasa i koraka koji zaljuljaju dok. Ne vidi se ispred nas nista drugo do tamno nebo i usidreni brodic. Koja kulijana:)
Kako nebo postaje svetlije tako i dok postaje zivlji. Veci broj koraka i aktivnosti lokalnih ljudi koji pocinju sa opremanjem brodova za polazak. Nose se pojasevi za spasavanje, konopci, pale motori... Jutro je.
Ukrcamo se na gornju palubu i zavalimo u prsluke za spasavanje (postoji li neki poseban naziv za njih?). Kako smo krenuli tako je ubrzo oko nas postala vidljiva samo plava voda. Oseti se blagi vetric. Nisam ni primetila kad sam zaspala. Bukvalno sam se komirala. Bila bi, verovatno, u stanju da tako komirana provedem ostatak dana da me nije probudila masa ushicena sto vidi ostrvo. Anak Krakatau iliti Dete Krakataua na dragom nam srpskom:).
Anak je, prateci korake dragog mu oca Krakataua, isto svojevrsno cudo prirode. Nastalo je 1930 godine kao posledica podvodne erupcije iz 1927-te koja je na povrsinu izbacila gomilu pepela i nekog pumice kamenja koje je ubrzo pogodjeno erozijom vode. Tri godine kasnije, pomenute 1930te, konacno je izronio novi vulkan, domacin nam Anak Krakatau, koji je odmah poceo da izbacuje lavu, toliko jako da voda nije imala vremena da je hladi ili sredi. Tako se formiralo ostrvo naseg prenocista. To nase prenociste, svake nedelje poraste za novih 13cm, malo-malo pa da neku novu erupciju, 1994, 2008, a 2009te je cak nateralo naucnike da podignu stepen uzbune na 3 (najvisi je 4), 2010 ga je zadesilo 136 erupcija u roku od 10 dana, a 2011 je prouzrokovao i evakuaciju. Pa lepo kazu, otrov se cuva u malim bocicama. Da ga vidite, mislili biste da ne bi ni mrava zgazio:) Trenutno na ostrvu zivi nekoliko hiljada ljudi, u tipicnim seoskim uslovima. Mada mi je fascinantno kako zive. Ljudi moji, ostrvo nije ostvro, vec vulkan. Nista. Ostrvo-vulkan. Bukvalno je selo rasporedjeno na tih nekoliko metara izmedju obale i vulkana, ali lokalno stanovnistvo tvrdi da postoji i naselje na samoj padini vulkana, gore na visini.
Ostavismo stvari i pravac izvorni Krakatau i snorkeling. Brodom, naravno. Na nekih je to pola sata do 45min, ali zaista prijatne voznje, jer je vreme super, drustvo se, ispostavilo u medjuvremenu, bas ok. Ne jure nas i ne smaraju. Ne traze da se slikaju ili uspostave kontakt na FB. Ruza fenomenalan saputnik. Od one vrste sa kojom se osecate i u drustvu, a i sami da mozete da svrljate i radite stvari koje vas zanimaju bez panike da ce neko da vas prati stalno ili prisiljava na aktivnosti koje vam bas i nisu zanimljive. Sve tece bez premca.
Sedam na vrh camca (za nekog ko je odrastao na Dunavu, stvarno je fascinantno koliko nemam pojma o osnovnim delovima broda:)) i uzivam. Ne zanima me apsolutno nista:)Sve dok ne ugledam Krakatau i pomislim: "Promasili smo, bre sta je ovo"?
Stvarno je mali. I zelenila, ali bas onog zelenog:) ima samo oko plaze, cim krenete da se penjete vec je oko vas crni pesak i pustos. Toliko je toplo, da penjuci se, sto nije ni tako visoko, imate osecaj da ste u pustinji. Dozvoljeno je penjati se samo do prvog uzvisenja. Drugo je zabranjeno jer je krater i jos uvek je aktivan. Stalno izbacuje neki pepeo i dim. Malo je razocarajuce da nije kad smo i mi bili tamo:(
Za penjanje stvarno preporucujem da poneste vodu ( i ja i dr.Feelgood:)). Nema potrebe za patikama. Tesko je cak i kad ste u kondiciji (:)) jer vam noge upadaju u pesak (nemoj reci:)), a uzbrdo je (jos jedna ne tako ocigledna informacija:)). Vrh je fenomenalan,makar ovaj dozvoljeni. Vidite tri manja ostrva-vulkana koji vas okruzuju i samo vodu. Totalno je utisak da ste preziveli brodolomnici negde na okeanu. Ni vrucina vise nije tolika.
Pri silasku mozete i bosi.Pesak je vruc tek dole pri dnu. A i mnogo je brze.
Pri silasku mozete i bosi.Pesak je vruc tek dole pri dnu. A i mnogo je brze.
Na ostrvu nema zive duse. Osim onih OROMNIH gustera za koje smo Ruza i ja diskutovale, pokusavajuci da izigravamo zoologe, nisu li to Komodo zmajevi. Cini mi se da ta opasna vrsta zivotinjki zivi samo na Komodo ostrvu, koje je tamo u nizu posle Balija, Lomboka, Floresa sa uzasno visokom cenom za one koji ga posecuju. Ali, ako je samo na Komodo ostrvu, kako je onda moguce da ih vidimo i ovde? Ali, oni koji su pazljivo citali Mitu, setice se da sam spomenula kako sam istu vrstu videla i na Giliju (da je ovo bio test, koliko bi vas proslo?:)Bilo kako bilo, cudna stvorenja za videti. Uz obalu smo seli da jedemo i gledamo neku grupicu Australijanaca koja je ubrzo posle nas stigla gliserom i krenula da se iskrcava. Odavde se ide na snorkeling i plivanje.
I ako je toplo, moze Sunce da bude jos jace, sto u prevodu znaci da i inace bela voda, moze da bude jos belja. Vozimo se, a talasi su. Pocinje, malko, da mi se muti u stomaku, te odlucih da je bolje da malo prilegnem dok ne stignemo. Uvucem se u neki prostor na brodu, izmedju dragih mi saputnica i ispruzim. Opet sam zaspala, hm..komirala se, a da toga nisam ni bila svesna. Probudila sam se, na brodu koji i dalje negde ide i ljulja. Probudila sam se i shvatila da i dalje lezim na ledjima, sa isruzenim nogama i da ne mogu ni da se maknem jer na meni, glavama polozenim svuda na mene, leze devojke koje su, u trenutku kad sam legla, sedele po ivicama te, nazovi, kutije, u camcu. Nista, da odspavam jos malo:)
Stigli smo na ostrvce, mozda svega par metara u precniku. Kupanje, kupanje, kupanje:)U principu, i sutradan ce dan proteci u voznji brodom i obilazenju okolnih ostrva. Jos jedan razlog zasto je ovaj put bolje ostvariti prikljucivsi se nekoj grupi. Deo zemlje u kojoj ne znate gde je dobro kupati se, ici i lutati ili cak kako i cime to uraditi, jer nema nekih turistickih objekata ili uputstava za to. Ovako se prikljucite nekoj grupici i oni razmisljaju o svemu onome o cemu bi inace vi ubijali glavu, a da ni ne uspete da se sandjete, uz sav trud koji ulozite:)
Kupanje,kupanje, kupanje.
I banane, banane, banane... kako sam se navukla. Ovde imate male i velike i one BAS velike. Zelene i zute. Ove su bile male. I ja u principu mogu i bez banana, ali ove su bile takooooo dobre:)
I tako....
Nista se spektakularno i urnebesno smesno nije desilo... nista tragicno.... obicno spektakularan put u spektakularno neobican predeo spekatkularnih cinjenica koje se za njega vezuju....Sedim na doku i posmatram ljude koji se spremaju za ukrcavanje. Negde se ljudi utrkuju da sagrade sto vece kuce, u sto elitnijem i sredjenijem komsiluku i opreme ih najmodernijim namestajem...daleko od negde, zive uz stalnu pretnju da ce im kuce nestati u trenutku, cefne li se prirodi tako....
I tako....
Samo jos jedna obicna fioka spektakularnih secanja na mesto najglasnije erupcije na svetu u mom ormanu.... ali sa Ruzom:)
