3 Jelene, Bozic i Bali - Iva, obrukasmo te u selu

                                            ( Ruta na Lomboku i Giliju)
Kurs: 1e = 12000 Rp

     Ne znam sta nas je probudilo. Samo smo odjednom poskakali i shvatili da stojimo u mestu i da oko nas nema nikog. Luka. Lombok. Iskrcavanje. Pa necemo valjda jos i da krenemo greskom nazad? Trk dole po motore.

      A dole: svako je vec odavno u svom prevoznom sredstvu i cini mi se samo ceka da da gas i krene. Probijamo se izmedju kamiona, automobila, autobusa i dolazimo nekako do nasih skucenih motora i shvatamo da moramo da navucemo kabanice sto pre i spremimo se jer ce nas bukvalno pregaziti krenuli pre nas. Mi smo prvi u redu za izlazak:)Kreci!


     3 sata ujutru. Naravno da i dalje kisa pada, ne znam ima li potrebe da to uopste vise i spominjem:) Sta je sad cilj? Stici do luke odakle mozemo da uhvatimo camac za Gili. Gde to mozemo da uradimo? Pa, kako bih rekla...Nemamo pojma. Negde smo, na nekoj mapi videli da moramo da pratimo zapadnu obalu Lomboka, ali kroz koje gradove, do kog mesta.... Hm.... pa sad... ne pitajte bas mnogo:)
      Jedini smo na ulici, sto, opet nije nista novo. Prvo nailazimo na Matarm, prvi veci , i glavni, grad. Zelimo samo da nadjemo nesto da jedemo i popijemo kafu,, ali se to cini nemogucim. Nigde nista otvoreno. Nigde nikog nema. Oko 5h nailazimo na neku pijacicu u kojoj su standovi, vitrine sa hranom. Konacno. Taman se i kisa malo smirila, nije vise hladno. Ima ljudi, a i cini se da imamo izbor hrane. E, ali kad pridjete vitrinama (sve je napolju) uocite bubasvabu kako setka medju tanjirima i neko primeti kako hrana deluje staro. Stomaci i dalje prazni:) Aj makar kafa:) Sedimo za nekim drvenim stolom i pijuckamo tu nasu prvu jutarnju. Nema potrebe za zurbom. Ma naci cemo i tu luku, polako..vazno da nam je dobro:)
          Nakon Matarama je Senggigi i cim stignete u njega znate da vam do luke ostaje jos nekih 45 minuta. A vozite uz obalu tako da nije strasno sve i da vam treba vise:) 
           

      

   

     Za razliku od Balija, koji zaista obiluje kulturom i tradicijom, na Lomboku mi se cini da toga toliko bas i nema. Hramova, rituala....makar ne onih koje vidjate na svakom koraku kao na Baliju. Mada cete ovde videti stvarno ostrvsku prirodu i imati utisak da ste se nasukali. Videcete krave pored puta gotovo konstantno ili pastire kako ih vode.Ali, u odnosu na Bali, Lombok ima neverovatne plaze. Na Baliju surfujete, na Lomboku stvarno imate utisak da ste na moru jer je voda mirna, boja joj je neverovatno plava i sve su plaze u malim uvalicama, belog peska sto ih cini zasita neverovatnim. Ako vam se svidja ono sto vidite ovde na slikama, samo nek vam je na umu da je jos bolje kad je vreme suncano:) I jos jedna razlika. Dok je na Javi glavna religija islam, na Baliju je to hinduizam, a Lombok je ponovo islamski. 

     Idemo ka Bangsali, luke odakle hvatamo camac za Gili (mada smo mu ime saznali tek kad smo u njega stigli, tako da, sve i da krenete sami da lutate ostrvom ne bi li nasli luku, dovoljno je da samo pitate: "Gili?" i svi ce znati da vas upute. Makar nas jesu:))

    
     U luci se nije problem snaci jer je mala skroz i ima samo jednu kucicu u kojoj prodaju karte. U ovom delu su tri najpopularnija Gilija: Gili Air, Gili Meno, Gili Trawangan. Gili inace na Mataram jeziku znaci ostrvo, i mada sam ja bila ubedjena da postoje samo ova tri, ima ih i vise. Nasla sam skoro i blog o jos jednom, cini se jako zanimljivom, ali kako ja nisam bila, a hocu da preporucim evo link:

http://www.theage.com.au/travel/specks-of-solitude-20120126-1qjam.html


     Birate na koji Gili, od mojih tri:), hocete. Za Air, najblizi i najmanji, karta je 8.000rp, za Meno je 9.000rp a za Trawangan 10.000rp i karte podrazumevaju transport lokalnim prvozom tj.ribarskim camcima u koje staje oko 15tak ljudi pri cemu ne krecu dok se camac ne napuni. Za one punijeg dzepa postoje i brze i sigurnije varijance brzih camaca i glisera po ceni od 250.000rp pa navise i te varijante mozete uzeti i na Baliju. Mi idemo na Air jer nas tamo ceka Iva, Beogradjanka:) 


     I ako smo stigli rano i kupili karte odmah, otidjosmo da jedemo i propustimo prvi camac. Onda se usidrimo pored obale i cekamo...pa kad naidje. Umesto camca docekasmo opet kisu i more koje sad postaje bas valovito i nemirno. Tu naidju neki Rusi, Ukrajinci i dve Nemice. Svi smo se scucurili ispod neke tende, uz stariju gospodju koja prodaje peceni kukuruz. Ovde ga jedu tako sto ga premazu sa malo butera. Naidje i kondukter i krene da skuplja karte. Znaci, krecemo:) U camac je tesko uci jer je visok a i talasi ga bacaju na sve strane. Ipak, smestili smo se uz bakice koje prevoze banane, tako da je cela sredina camca ispunjena mirisom banana. Na prvom delu camca su jos neke starije gospodje kojima na licima vidite da su uplasene hoce li zive stici do ostrva, grupa mladjih Indonezana, nasi Rusi, Ukrajinci i Nemice. Voda baca na sve strane tako da pojacava ne samo nas vec i strah Indonezana koji se inace, kao nacija, bas boje vode. Ne znam kako, okruzeni su samo vodom, a velika vecina nikad nije plivala, a vode se bas boji. Dobro, moram priznati u ovakvim vremenskim uslovima, nikom nije svejedno. I onda pametni Danijel se seti domaceg spanskog ruma koji smo dobili od Mikija pred polazak. Koj veli, da makar strah ubijemo alkoholom. Krenemo mi da se krstimo i pijemo, krenu bogme i ostali na camcu. Onda se, pa normalno, zacuje i pesma pracena suznim smehom pri pogledu na baku koja sedi izmedju Danijela i jedne od Nemica, a koja je u silnom strahu stavila ruku Nemici na koleno ne bi li makar malo pronasla neku sigurnost. Stizemo na ostrvo. 

     

    Giliji su popularni prvo jer su jako mali. Nas Air obidjete, u punom krugu obalom, za 45 minuta. Drugo jer na njima nema prevoza, bez motora ili kola. Jedine su vam opcije da iznajmite biciklo. Nema banaka, nema policije, nema puteva. Sve su staze od utabanog peska. Nema sveze, vec samo slane vode, a pojedini delovi nemaju ni struju. Air i Meno su malo mirnije varijante dok je Trawangan poznat po nocnom zivotu. Ali zajednicko za sva tri je ronjenje. U ovim krajevima su najlepsi predeli za posmatranje podvodnog zivota. Po ceni od 100.000rp moguce je organizovati ronjenje po lokacijama oko sva tri ostrva. Po iskrcavanju trebalo je naci Ivu, sto na mestu gde se svi znaju ispade tesko. Izbili smo vec na drugu stranu ostrva a da je jos nismo nasli. Tek po zalasku u sumicu pored obale okrenute ka Menou, iz bungalova zavucenih u drvece izlazi nas dragi domorodac:) Mali, slatki bungalov sa jednom sobicom i kupatilom, ispred koje je terasica idealna za bleju. I samo zvuk vode. Pocinju tri dana uzivanja. Tolikog da na ostala dva Gilija nismo ni otisli.

     Na ostrvu je vidljiva tipicna seoska idila:) Tradicionalne, bambusove, kuce odignute od zemlje ispod kojih se ili susi ves ili drze obesena platna u kojima spavaju bebe. Kokoske idu na sve strane. Ali uvece sedite na plazi zavaljeni u jastuke, pijete pivo, slusate talase i uzivate:)

     Izblejali smo tako dobra tri dana. Malo setkanja po kisi. Ne znam jesam li napomenula  - obalom oko ostrva trba 45 minuta? Mozda. Nije na odmet ponoviti:) Klinci koji se igraju u pesku. 

    E, tu smo shvatili da Bozic nije Bozic bez snega i Sneska Belica. Stvarno. Zimski raspust ne moze bez toga. Kopaj pesak i pravi naseg Belica, Vova:) Dobio je ime po Rusu koga smo upoznali u camcu koji nas je prevozio na ostvro, a koji se jedini femkao u trenutku kad smo napijali camac.Moz' misliti Rusa, sta glumi:)

    I onda doslo vreme da se ide nazad. Ostavljamo prelepe plaze i vodu. Svracamo kod Ive na Lombok, konacno. Senggigi. Povratk je bio nesto strasniji nego odlazak. Sad su talasi bas bili ..... Ne dao Bog nikome. Kako smo se iskrcali nije mi jasno. Kako je pristao tako je voda krenula da ga baca na sve strane,  a pri tom je duboko da ne mozete normalno ni da sidjete. Niko se od zaposlenih ni ne trudi da pridje vodi i pomogne pri iskrcavanju. Ne samo da voda baca na sve strane, vec se i ovi lokalci poplasili i poceli da panice. Toliko su nagrli da izadju da se camac u jednom trenutku toliko nagao na levo da sam bila ubedjena kako se prevrce sa sve nama u njemu. 
     
     I ako smo imali problema sa cenkanjem za motor koji bi prevezao Ivu, kisi koja je liptalani pretrpljenom strahu nakon iskrcavanja, uspemo da se pokrenemo ka Senggigiju. Morali smo, doduse da uz put stanemo ne bi li se malo pribrali i sklonili sa kise. Nadjemo stari, dobri varung uz put sa citavom porodicom koja sedi ispod njega i narucimo kafu. A uz kafu i cigare uvek ide i dobra pesma.
     

     Nismo uspeli da se osim jedne veceri, dva dana zadrzimo u Senggigiju zbog kise i jako loseg vremena. Jesmo, doduse, isli na okolne plaze pa se kupali makar i po kisi. I to nas je Iva odvela na neku plazu uz koju smo nasli tako malu uvalu u koju smo se uvalili i pustili da voda kroz okolne stene baca talase i muti vodu praveci nam neverovatan bazen i djakuzi:)Ali je bilo vreme da se krene kuci. Uhvatimo opet nocni trajekt po istoj ceni, ali smo sad odspavali kao ljudi:) Na trajektu su kao lezajevi po kojima smo se svo cetvoro izvrnuli kao sardine ostavljejuci torbe ispod glave, na sigurnom. I dok us nas zainteresovani pogledi loakalaca, budno pratili, mi smo se, uz smejanje, izvrnuli i prepustili spavanju. Ujutru nas ceka Kuta a onda i rastajanje.:)

     Dok su Danijel i Jeca otisli busem za Surabaju, Vlada i ja krenemo avionom, kao gospoda:) do Dzakarte. U avionu je toliko tukla klima da smo se posmrzavali. I bas u trenutku kad smo krenuli da sednemo blize jedan drugom ne bi li podelili to jos jedino preostalo cebe, Vladimir sedne na flasu vode (za koju sam ja okrivljena da sam ostavila:)) i ispoliva se toliko da mu je celo dupe safari zelenih pantalona ostalo mokro. I dok je on u neverici stajao, ja sam pokusavala da od smeha dodjem do daha ne sluteci da ce mi, samo nakon pola sata, klima iznad sedista u autobusu totalno skvasiti glavu. Pa ne moze covek ni kuci da stigne suv, ako vec nista drugo:)