3 Jelene, Bozic i Bali - Couchsurfing.org

    

                      Kurs:        1e = 12000Rp

    Nekad me izludi kad pomislim koliko je ova zemlja fenomenalno zanimljiva i koliko destinacija ima, a na koje ja, mozda!, necu stici. Vidite vi sve ovo:

     Ne izludi mene to sto necu obici sve, vec kad pomislim na to "sve koje necu stici", a ja na odredjena mesta idem dva puta. Dobro, za Bali ne moze drugacije:). A i nije do mene, vec Vladimir, moj za-sve-cu-njega-da-krivim sunarodnik, zapeo "ajmo na Bali, ajmo na Bali". Oduvek sam bila naivna i lako podvodljiva:) Kupila me, posle izuzetnooooo dugog femkanja:), ideja okupljanja u Singaradji, gradu na severu Balija, za Bozic:)

    Od samog pocetka nista nije stimalo. Ja do poslednjeg trenutka nisam znala kad mi se zavrsavaju ispiti (niti kad ih uopste imam) i mogu li da krenem, stalno smo menjali rute i ljude koji ce ici, cekali Cecu da nam javi nalazimo li se kod nje u Surabaji, njoj ne radi internet....frka ziva. Samo smo se dogovorili da ce Vladimir u Bandung da stigne 31og i da cemo ovde da docekamo Novu godinu, ali gde, kod koga ce da spava.... i dalje jedno veliko NISTA.

      Kad je 30.12. konacno utvrdjeno da sam sa ispitima ok i da Novu cekamo kod teta Aki, pomislim kako je vreme da konacno odem i kupim karte za Malang, grad na istocnoj Javi, za 1.01. Opet ne stima. Osam uvece, na salteru na zeleznickoj stanici me salterusa (bez uvrede:)) iskulira pokazivanjem na natpis "Prodaja karata do 19h"! Na elektronskoj tabli, koja prati stanje raspolozivih mesta na razlicitim relacijama, prema datumima ( a koja se nalazi u holu zeleznicke stanice), pise lepo da karata za Malang NEMA SVE DO 2og, da za Surabaju ima samo za 31.12! Prva misao: Ubice me Vladimir, zivota mi:)

      Osam ujutru, 31.12. Uspevam da nam nadjem karte za Surabaju za 1.01 popodne. Dobro je!

      Surabaja je glavni grad istocne Jave i drugi po velicini grad na Javi. Od Bandunga je udaljena oko 12 sati putovanja vozom, biznis klasom,  mada za one punijeg dzepa ima i aviona:) Verujem da ima istorijske znamenistosti i zanimljivosti koje vredi posetiti, ali mene uzasno asocira na Dzakartu jer je takodje prenaseljena, biznis centar, luka, sto sve ukupno znaci haos, guzvu, smog, vrucine i nerviranje. Jedini razlog sto uopste stajemo ovde je da se vidimo sa Cecom (devojka koja je stigla kad i ja, ona moja Novosadjanka iz Srbobrana:)). A i od Surabaje Malang, grad na koji ciljamo, je oko 2 sata voznje.

      Taman pomislim kako sam sve sredila, kad g. Krivac za Sve pocne da trabunja nesto oko karata i kako bi bilo dobro da ih zamenimo. Vrhunac neverovatnih stvari koje nam se desavaju pred polazak: krene on sa obezbedjenjem teta Aki, na motoru, do zeleznicke (jer sam ne zna put)-), da proba da zameni karte. Prvi poziv: je l da pitam ovo?Drugi poziv: a mislio sam ovako...Treci poziv: opet nesto... A meni ce zagoreti sarma:) pa ne mogu da se javim ni na peti poziv koji stize opet, verovatno, u vezi ovoga ili onoga, kad cujem: Jeco, mene ovaj zaboravio na stanici! Mani sarme, ostavilo ga obezbedjenje! Ostavi ga covek ni pet ni sest. Juri sad da se vrate po njega. Sa ovim Vladimirom vecito neka havarija:)

       
     16:15!
     Jos 45 minuta do polaska voza
     Guzva
     Kasnimo
     Dupeta uglavljena na prednje sediste angkota (malog kombija, gradskog prevoza) sa sve velikim backpacker rancem i mojom torbom. Dva velika bulea. Cisto da dokazemo da nama nije tesno:) 
     Tesno je:)
     Stizemo 10 minuta pred polazak! Konacno

      Tipicna biznis klasa indonezanskog voza koji polako trucka ka Surabaji. Gomila ljudi koja se polako priprema za spavanje, uglavnom sireci kojekakva platna po podu voza i izmedju sedista, jer stvarno ima prostora. Udobno je, sto kod mene i g. Krivca stvara utisak da je pogodno za raspevavanje pa pocinjemo sa repertoarom. Iza nas lik pokusava da nadje sebi pozu za spavanje,sto na nasem sedistu stvara smeh jer evo sta vidimo

     

       U Surabaju stizemo oko 6 izjutra. Sa Ceckom smo proveli oko dobrih 3 sata i vise u standardnim, ali meni omiljenim, pricama o zivotu u tudjini:), planovima i sitnicama koje zivot znace. Stavi nas nasa domacica na bus koji nas vodi do autobuske stanice na kojoj hvatamo dalje prevoz za Malang. Kad stignete na autobusku stanicu u Surabaji, nadjete se u cudu jer su svuda oko vas kao peroni, a perona nigde nema, autobus mozete da uhvatite svuda, a ne mozete da ga uhvatite nigde. Imate dve vrste prevoza: onaj jeftini, 15.000rp, i nesigurniji u smislu da torbe ne mozete da stavite dole u prostor za to predvidjen (mozete ali je lutrija da li cete ga odatle i uzeti:)) i onaj malo skuplji u koji torbe mozete da ostavite, 80.000rp. Kako znati razliku? Pa, kako je nama Ceca to objasnila (da se razumemo, ovo je prvi put da ja sedam u medjugradski autobus u Indoneziji), prema tome ima li nekog ko pored prtljaga stoji sa papirom ili nekom sveskom ili necim u koji belezi stavljene torbe. Ja sam pod tim podrazumevala space shuttle autobuse, ali kako ih tamo nije bilo zapitam se kojom cemo sad logikom odluciti kojim da krenemo. Na autobuskoj stanici svuda cujete dreku, sa svih strana, vozaca ili prodavaca karata koju pokusavaju da prodaju pravce koje voze: Bali, Malang, Bromo...za gde god vam zatreba.... Nema potrebe da se brinete, jer dok vi trazite prevoz, prevoz trazi vas tako da se uvek nadjete...nekako....mi se nasli sa onim jeftinijim:)

     Pun, ali, dobro je, nema niko da stoji. Torbe smo stavili na noge i makar napravili prostor za spavanje. Prozori pocinju iznad moje glave, tako da ne mogu da posmatram okolinu. Prostor za noge je jako mali i vruce je. Sediste je prekriveno nekim toplim platnom tako da se stalno lepi za kozu, a zavesa sa prozora stalno landara, a noge nam se pri tom znoje i trnu od tezine torbi na njima. Ali, nije lose. Vlada je kupio od nekog prodavca malu, drvenu, kliznu napravicu za masazu za 5.000rp i sad se masiramo i cekamo bus da krene. Srecni smo:) 

      Sa putem uzasno loseg kvaliteta, koji stalno nesto trucka; guzvi u kojoj je kolona kamiona, autobusa, kola zakrcila inace ne tako sirok put; prasini koja, bukvalno, vitla na sve strane; stalnim medjusobnim zabilazenjem svih ucesnika saobracaja, silazenjem sa puta; zvukovima koji dolaze sa vana; nekim visokim, drvenim ogradama koji stoje pored puta; cini mi se da smo par nesrecnika, sa nesto osnovnih, spakovanih stvari u izbeglickoj koloni. Samo da bezbedno predjemo granicu. Samo da ne naidjemo na vojsku:) 

      

     Uz svo uzbudjenje zbog prvog puta autobusom, raspolozenje mi drzi i neizvesnost oko upoznavanja decka koji treba da nas gosti u Malangu, a koga sam pronasla preko couchsurfing-a, planinarenja na Bromo, ali i konacno tog cuvenog Malanga koji je na Javi poznat, po jednima kao najhladniji, po drugima, kao najcistiji grad na ostrvu. Na kraju se sve ispostavlja vredno svog tog adrenalina koji me drzi.

     U Malang stizemo nakon nekih 2,5 sati voznje. Izlazimo na autobuskoj stanici odakle treba da stignemo do Tugu, na sta nas je uputio buduci couch domacin, ali za sta jos ne znamo sta je. Ulica:) kako se ispostavlja. U Malangu su angkoti jake plave boje i obelezeni su velikim, belim, latinicnim slovima. Do dela grada u koji mi idemo vodi AG. Nakon nekih 15tak minuta vozonje, po ceni od 2.500rp izbacuje nas na velikom kruznom toku i ostavlja otvorenih usta i isplazenog jezika od cuda koliko je cisto i koliko su ulice siroke i prostrane, zelene, vedre....

     Iskoristimo priliku da, cekajuci domacina, nesto i pojedemo. Domacinu nije trebalo dugo, ali prvi utisak koji je izazvao po dolaski bese: Jao, Bozeee!!!!!!:) 

     Gledamo ga, gleda Vladimir mene, ja nastojim da poglede izbegnem. Sta da mu kazem? QQ Vladimire, probudicemo se sa delovima tela razbacanim po celoj Indoneziji?Eto ti tvoj Couchsurfing! Pametna!

      Krenemo za njim ispred restorana gde su parkirana kola i tu vec prvi utisak horora pocinje polako da se topi. U kolima ekipa od nekih 5 ljudi, Domacinovih prijatelja. Oni se, muceni, vracaju direktno sa Balija, gde su slavili Novu, zato ovaj nas mucenik izlgeda kao da se raspada! Ekipica je prosecno oko 22 godine i bas su u nekom ok raspolozenju ( i ja bih bila posle doceka na Baliju:)). Krenemo do kuce da ostavimo stvari i sta nas doceka: nas domacin je sin guvernera istocne Jave - pun ko brod-, u kuci svako dobija svoju sobu, kuvaju nam kafu, posluga pere i pegla garderobu.... Ma bubreg nasao loj:)

      Povede nas Domacin malo u obilazak grada, koji, verujte i po noci i po danu izgleda savrseno. Da nisam toliki zaljubljenik u moj Bandung, rekla bih da je najlepsi i najbolji grad na Javi, ali sam neobjektivna iz emotivnih razloga:) Vozikamo se, kad mi odjednom dune da u novcaniku imam USB i da bi mogli da nasim novim prijateljima pustimo malo nase muzike. Kako Indonezani, makar ovi mladji, vole brze zvukove, jedino primereno sto sam imala ispade Severina sa svojim Bred Pitom, pa im pustimo to. ODUSEVLJENJE!!! Mali burzujcici krenu da vade svoje cool telefone:) i odmah googluju pesmu i tekst. Ajde da vas ucim malo "srpskim"!!!! Mnogo su slatki:)

     Odemo do pijace, na ponocnu kupovinu namirnica za sutrasnji dorucak pa kuci na spavanje.

     Sutradan, po budjenju, krenemo u obilazak. Ne znam zasto su mi predstavili grad nao najhladniji, sasvim je normalna, prolecna, klima. Grad ima oko 1.200.000 stanovnika i DIVAN JE!!!! Ulice siroke i duge, poput bulevara. Zelenilo i visoke palme na sve strane, kao drvoredi, pored puta. Cisto! Nema otpadaka niti djubreta bilo koje vrste. Mi se prvo spustimo do pijace ptica.

     Kako je naci? Secate se kruznog toka u ulici Tugu gde smo prvo izasli? Odmah na kruznom toku je hotel, od kog krenete desno (pozicionirani ste tako da vam ledja gledaju na ulaz hotela). Cim skrenete imate jos jedno skretanje na desno u manju ulicicu. Kroz tu ulicicu se spustite mozda ni celih 5 minuta i sa leve strane videcete ulaz na pijacu, tj. samo jos jednu ulicu koja se spusta na dole ali vec od pocetka je ispunjena kavezima, korpama, zvucima ptica i ljudi. Samo pratite ulicu i ne mozete zalutati:) Sa svih strana su drveni kavezi tipicnih azijskih oblika krovova, male ptice koje podsecaju na nase vrapce, papagaji, .... neki cudni insekti, plastika i jos kojekakve drangulije na prodaju, ali zacudjujuce bez onih velikih pijacnih guzvi ili neprijatnih mirisa....samo ono nesto standardnih pticijih:) i jos iznenadjenje... niko za nama ne dobacuje, zivka ili uzvikuje nista od standardnog 'bule"repertoara:)

     I tako, dok Vladimir umislja da je vlasnik Kon Tikijia:), polako izlazimo sa pijace i pratimo ulicu koja nas vodi na desno ka centru grada, starog dela grada. 

         Nema sanse da ga ne vidite. Mali kruzni tok, stara kolonijalna crkva sa leve strane, najstarija radionica i prodavnica sladoleda sa desne, park ispred vas i jos jedna crkva i dzamija jedna uz drugu. Tu nas pokupi nas dobri Domacin i podjemo kolima do Ijen Bulevara gde su vojni muzej i biblioteka...i naravno, kruzni tok:) sve je na desetak minuta 

     Bulevarom se spustimo do Eng An Klong kineskog hrama iz 1894 koji kombinuje budizam, taoizam i konfucijanizam. Tu smo obilazili ali i proveravali sudbinu i naklonost bogova:)

       Necu vam reci sta mi receno! Al me vole bogovi:)
       Pored ovoga u gradu, nekih mozda 10 minuta voznje od samog centra, je i Singdsari hindu hram, mada jako mali i totalno za ne pokajati se ako ga ne vidite hramic:)

     I tako se nasa tura zavrsi. Kuci po stvari pa da se krene put Balija. Dodjemo do autobuske stanice, koja manje-vise podseca na nasu glavnu samo je velicinom dosta manja i skucenija. vec je oko 19h i dosta je mracno jer su svetla prigusena. Za razliku od one u Surabaji, ova ima perone, ali su busevi i dalje samo na njih postavljeni dok kondkuteri i vozaci jurcaju i nudeci svuda okolo sa svojim destinacijama. Kako smo jedini bulei trenutno prilicno im je ocigledno da idemo na Bali:) Cena karata ovde varira od 60.000-150.000rp. Za 60.000 dobijate drndav autobus bez klime i wc-a,  a za 150 se bogme vozite kao ljudi. Mi smo studenti:) I ako smo pokusali da se cenkamo za ovaj od 150, sto mozete da radite ma koju klasu autobusa da uzimate (jer kartu kupujete kod vozaca, ne na blagajni), nesto bas nije bilo uspesno, pa smo nasli jedan koji u 8h krece, sa sve klimom, ali wc-om koji ne radi, osim za malu nudzu:). Cena: 100.000rp i na Baliju smo oko 8 izjutra.Super!

      Pozdravimo se sa domacinima i sednemo da cekamo. Klupe kao one parkovske. Svi se nesto guraju, jer je bas tesna stanica, vrzmaju se... a bas mracno...i jos su svi obuceni u neka tamna odela. Do ulaza na perone  jedna mala prodavnicica i lik koji prodaje karte. Torbe na noge i cekaj... 

     Kad smo kupovali karte dobili smo mesta za sedista pa smo u trenutku kad je neko viknuo da je autobus stigao mislili da nema potrebe da zurimo, jer je sve rezervisano... Autobus nije ni usao na stanicu nego je parkirao tamo negde sa strane.... Odlucimo da torbe ponesemo sa nama u bus....Bus je takav da redovi sedista iza vozaca, levo kad udjete, imaju po tri sedista, a sa desne po dva. Nadjemo sedista pored WC-a, koji je receno ne radi:)), taman ispred saraga ( u ovom slucaju samo tri sedista). Moje se sediste nesto ljulja, ali dobro makar imamo dosta mesta za noge i torbe...i to bas dosta mesta... iza nas neka tri lika.... ispred nas jos neki likovi...doduse..svuda oko nas sve neki likovi... joj, boze, sve fizikalci koji idu da rade na Bali.... 

     Ajmo, moj Vladimire i mi sa njima....