3 Jelene, Bozic i Bali - Iva, obrukasmo te u selu

                                            ( Ruta na Lomboku i Giliju)
Kurs: 1e = 12000 Rp

     Ne znam sta nas je probudilo. Samo smo odjednom poskakali i shvatili da stojimo u mestu i da oko nas nema nikog. Luka. Lombok. Iskrcavanje. Pa necemo valjda jos i da krenemo greskom nazad? Trk dole po motore.

      A dole: svako je vec odavno u svom prevoznom sredstvu i cini mi se samo ceka da da gas i krene. Probijamo se izmedju kamiona, automobila, autobusa i dolazimo nekako do nasih skucenih motora i shvatamo da moramo da navucemo kabanice sto pre i spremimo se jer ce nas bukvalno pregaziti krenuli pre nas. Mi smo prvi u redu za izlazak:)Kreci!


     3 sata ujutru. Naravno da i dalje kisa pada, ne znam ima li potrebe da to uopste vise i spominjem:) Sta je sad cilj? Stici do luke odakle mozemo da uhvatimo camac za Gili. Gde to mozemo da uradimo? Pa, kako bih rekla...Nemamo pojma. Negde smo, na nekoj mapi videli da moramo da pratimo zapadnu obalu Lomboka, ali kroz koje gradove, do kog mesta.... Hm.... pa sad... ne pitajte bas mnogo:)
      Jedini smo na ulici, sto, opet nije nista novo. Prvo nailazimo na Matarm, prvi veci , i glavni, grad. Zelimo samo da nadjemo nesto da jedemo i popijemo kafu,, ali se to cini nemogucim. Nigde nista otvoreno. Nigde nikog nema. Oko 5h nailazimo na neku pijacicu u kojoj su standovi, vitrine sa hranom. Konacno. Taman se i kisa malo smirila, nije vise hladno. Ima ljudi, a i cini se da imamo izbor hrane. E, ali kad pridjete vitrinama (sve je napolju) uocite bubasvabu kako setka medju tanjirima i neko primeti kako hrana deluje staro. Stomaci i dalje prazni:) Aj makar kafa:) Sedimo za nekim drvenim stolom i pijuckamo tu nasu prvu jutarnju. Nema potrebe za zurbom. Ma naci cemo i tu luku, polako..vazno da nam je dobro:)
          Nakon Matarama je Senggigi i cim stignete u njega znate da vam do luke ostaje jos nekih 45 minuta. A vozite uz obalu tako da nije strasno sve i da vam treba vise:) 
           

      

   

     Za razliku od Balija, koji zaista obiluje kulturom i tradicijom, na Lomboku mi se cini da toga toliko bas i nema. Hramova, rituala....makar ne onih koje vidjate na svakom koraku kao na Baliju. Mada cete ovde videti stvarno ostrvsku prirodu i imati utisak da ste se nasukali. Videcete krave pored puta gotovo konstantno ili pastire kako ih vode.Ali, u odnosu na Bali, Lombok ima neverovatne plaze. Na Baliju surfujete, na Lomboku stvarno imate utisak da ste na moru jer je voda mirna, boja joj je neverovatno plava i sve su plaze u malim uvalicama, belog peska sto ih cini zasita neverovatnim. Ako vam se svidja ono sto vidite ovde na slikama, samo nek vam je na umu da je jos bolje kad je vreme suncano:) I jos jedna razlika. Dok je na Javi glavna religija islam, na Baliju je to hinduizam, a Lombok je ponovo islamski. 

     Idemo ka Bangsali, luke odakle hvatamo camac za Gili (mada smo mu ime saznali tek kad smo u njega stigli, tako da, sve i da krenete sami da lutate ostrvom ne bi li nasli luku, dovoljno je da samo pitate: "Gili?" i svi ce znati da vas upute. Makar nas jesu:))

    
     U luci se nije problem snaci jer je mala skroz i ima samo jednu kucicu u kojoj prodaju karte. U ovom delu su tri najpopularnija Gilija: Gili Air, Gili Meno, Gili Trawangan. Gili inace na Mataram jeziku znaci ostrvo, i mada sam ja bila ubedjena da postoje samo ova tri, ima ih i vise. Nasla sam skoro i blog o jos jednom, cini se jako zanimljivom, ali kako ja nisam bila, a hocu da preporucim evo link:

http://www.theage.com.au/travel/specks-of-solitude-20120126-1qjam.html


     Birate na koji Gili, od mojih tri:), hocete. Za Air, najblizi i najmanji, karta je 8.000rp, za Meno je 9.000rp a za Trawangan 10.000rp i karte podrazumevaju transport lokalnim prvozom tj.ribarskim camcima u koje staje oko 15tak ljudi pri cemu ne krecu dok se camac ne napuni. Za one punijeg dzepa postoje i brze i sigurnije varijance brzih camaca i glisera po ceni od 250.000rp pa navise i te varijante mozete uzeti i na Baliju. Mi idemo na Air jer nas tamo ceka Iva, Beogradjanka:) 


     I ako smo stigli rano i kupili karte odmah, otidjosmo da jedemo i propustimo prvi camac. Onda se usidrimo pored obale i cekamo...pa kad naidje. Umesto camca docekasmo opet kisu i more koje sad postaje bas valovito i nemirno. Tu naidju neki Rusi, Ukrajinci i dve Nemice. Svi smo se scucurili ispod neke tende, uz stariju gospodju koja prodaje peceni kukuruz. Ovde ga jedu tako sto ga premazu sa malo butera. Naidje i kondukter i krene da skuplja karte. Znaci, krecemo:) U camac je tesko uci jer je visok a i talasi ga bacaju na sve strane. Ipak, smestili smo se uz bakice koje prevoze banane, tako da je cela sredina camca ispunjena mirisom banana. Na prvom delu camca su jos neke starije gospodje kojima na licima vidite da su uplasene hoce li zive stici do ostrva, grupa mladjih Indonezana, nasi Rusi, Ukrajinci i Nemice. Voda baca na sve strane tako da pojacava ne samo nas vec i strah Indonezana koji se inace, kao nacija, bas boje vode. Ne znam kako, okruzeni su samo vodom, a velika vecina nikad nije plivala, a vode se bas boji. Dobro, moram priznati u ovakvim vremenskim uslovima, nikom nije svejedno. I onda pametni Danijel se seti domaceg spanskog ruma koji smo dobili od Mikija pred polazak. Koj veli, da makar strah ubijemo alkoholom. Krenemo mi da se krstimo i pijemo, krenu bogme i ostali na camcu. Onda se, pa normalno, zacuje i pesma pracena suznim smehom pri pogledu na baku koja sedi izmedju Danijela i jedne od Nemica, a koja je u silnom strahu stavila ruku Nemici na koleno ne bi li makar malo pronasla neku sigurnost. Stizemo na ostrvo. 

     

    Giliji su popularni prvo jer su jako mali. Nas Air obidjete, u punom krugu obalom, za 45 minuta. Drugo jer na njima nema prevoza, bez motora ili kola. Jedine su vam opcije da iznajmite biciklo. Nema banaka, nema policije, nema puteva. Sve su staze od utabanog peska. Nema sveze, vec samo slane vode, a pojedini delovi nemaju ni struju. Air i Meno su malo mirnije varijante dok je Trawangan poznat po nocnom zivotu. Ali zajednicko za sva tri je ronjenje. U ovim krajevima su najlepsi predeli za posmatranje podvodnog zivota. Po ceni od 100.000rp moguce je organizovati ronjenje po lokacijama oko sva tri ostrva. Po iskrcavanju trebalo je naci Ivu, sto na mestu gde se svi znaju ispade tesko. Izbili smo vec na drugu stranu ostrva a da je jos nismo nasli. Tek po zalasku u sumicu pored obale okrenute ka Menou, iz bungalova zavucenih u drvece izlazi nas dragi domorodac:) Mali, slatki bungalov sa jednom sobicom i kupatilom, ispred koje je terasica idealna za bleju. I samo zvuk vode. Pocinju tri dana uzivanja. Tolikog da na ostala dva Gilija nismo ni otisli.

     Na ostrvu je vidljiva tipicna seoska idila:) Tradicionalne, bambusove, kuce odignute od zemlje ispod kojih se ili susi ves ili drze obesena platna u kojima spavaju bebe. Kokoske idu na sve strane. Ali uvece sedite na plazi zavaljeni u jastuke, pijete pivo, slusate talase i uzivate:)

     Izblejali smo tako dobra tri dana. Malo setkanja po kisi. Ne znam jesam li napomenula  - obalom oko ostrva trba 45 minuta? Mozda. Nije na odmet ponoviti:) Klinci koji se igraju u pesku. 

    E, tu smo shvatili da Bozic nije Bozic bez snega i Sneska Belica. Stvarno. Zimski raspust ne moze bez toga. Kopaj pesak i pravi naseg Belica, Vova:) Dobio je ime po Rusu koga smo upoznali u camcu koji nas je prevozio na ostvro, a koji se jedini femkao u trenutku kad smo napijali camac.Moz' misliti Rusa, sta glumi:)

    I onda doslo vreme da se ide nazad. Ostavljamo prelepe plaze i vodu. Svracamo kod Ive na Lombok, konacno. Senggigi. Povratk je bio nesto strasniji nego odlazak. Sad su talasi bas bili ..... Ne dao Bog nikome. Kako smo se iskrcali nije mi jasno. Kako je pristao tako je voda krenula da ga baca na sve strane,  a pri tom je duboko da ne mozete normalno ni da sidjete. Niko se od zaposlenih ni ne trudi da pridje vodi i pomogne pri iskrcavanju. Ne samo da voda baca na sve strane, vec se i ovi lokalci poplasili i poceli da panice. Toliko su nagrli da izadju da se camac u jednom trenutku toliko nagao na levo da sam bila ubedjena kako se prevrce sa sve nama u njemu. 
     
     I ako smo imali problema sa cenkanjem za motor koji bi prevezao Ivu, kisi koja je liptalani pretrpljenom strahu nakon iskrcavanja, uspemo da se pokrenemo ka Senggigiju. Morali smo, doduse da uz put stanemo ne bi li se malo pribrali i sklonili sa kise. Nadjemo stari, dobri varung uz put sa citavom porodicom koja sedi ispod njega i narucimo kafu. A uz kafu i cigare uvek ide i dobra pesma.
     

     Nismo uspeli da se osim jedne veceri, dva dana zadrzimo u Senggigiju zbog kise i jako loseg vremena. Jesmo, doduse, isli na okolne plaze pa se kupali makar i po kisi. I to nas je Iva odvela na neku plazu uz koju smo nasli tako malu uvalu u koju smo se uvalili i pustili da voda kroz okolne stene baca talase i muti vodu praveci nam neverovatan bazen i djakuzi:)Ali je bilo vreme da se krene kuci. Uhvatimo opet nocni trajekt po istoj ceni, ali smo sad odspavali kao ljudi:) Na trajektu su kao lezajevi po kojima smo se svo cetvoro izvrnuli kao sardine ostavljejuci torbe ispod glave, na sigurnom. I dok us nas zainteresovani pogledi loakalaca, budno pratili, mi smo se, uz smejanje, izvrnuli i prepustili spavanju. Ujutru nas ceka Kuta a onda i rastajanje.:)

     Dok su Danijel i Jeca otisli busem za Surabaju, Vlada i ja krenemo avionom, kao gospoda:) do Dzakarte. U avionu je toliko tukla klima da smo se posmrzavali. I bas u trenutku kad smo krenuli da sednemo blize jedan drugom ne bi li podelili to jos jedino preostalo cebe, Vladimir sedne na flasu vode (za koju sam ja okrivljena da sam ostavila:)) i ispoliva se toliko da mu je celo dupe safari zelenih pantalona ostalo mokro. I dok je on u neverici stajao, ja sam pokusavala da od smeha dodjem do daha ne sluteci da ce mi, samo nakon pola sata, klima iznad sedista u autobusu totalno skvasiti glavu. Pa ne moze covek ni kuci da stigne suv, ako vec nista drugo:)

3 Jelene, Bozic i Bali - Sto vi uopste primate stopere?

     Ono na sta morate da obratite paznju kada putujete ovim krajevima je da vas ne opljackaju. Pre nego sto cemo krenuti bas su od jednom krenule neke 101 price o tome ko je pokraden, gde, kako...bas da pred put stvori tenziju kako cemo sa torbama. Zato smo i proveli stalno sa njima na kolenima....mada dobro su posluzile umesto jastuka ili kreveta:) U busu ka Baliju mislim da je dobro bilo sto smo seli pozadi...a i likovi koji su sedeli iza nas u bili ok...mada nam je pomogla i cinjenica da znamo jezik... Tu smo uspeli malo i da odspavamo.... sve do trajekta...

        Kad kopnenim putem idete na Bali, deo puta od Surabaje do luke je najgori, sto zbog samog stanja puta, sto zbog cinjenice i da i ono malo saobracajnih pravila koji se primenjuju ovde ne vaze. A i noc je. Ovaj nas vozi kao ludak.... Presecanje kolone, ulazenje u drugu traku sa sve kamionima ispred, iza...jeza.... U luku kad stigne, ukrca se na trajekt kojim onda do ostrva treba oko 2 sata, mozda i manje... Busevi, motori, kola,kamioni, sve ostane dole, a vi se popnete gore na prvi sprat gde mozete nesto i da pazarite i sednete ili odete skroz gore na palubu gde sedenja nema:) ali je zato pogled super. U pocetku je mrak, doduse pa ne vidite nista, ali onda polako krece da svice i prizor je fenomenalan.....

      Posle trajekta, bus nastavlja dalje (sa vama u njemu:)). Prvo, po ulasku u luku svi putnici moraju da izadju na proveru ili prijavljivanje, nisam bas sigurna sta rade, jer smo mi, uz jos par gospodja ostali u busu u koji je potom usla kontrola, malo ga kao pronjuskala i izasla. Bulee niko nista nije pitao. Mogli smo da svercujemo nesto kad smo se vec iscimali ovoliko:)Nastavljamo do Denpasara, glavnog grada Balija, jos nekih...pa...nemam pojma koliko sati, znam samo da od onih 8 ujutru, u koliko su nama rekli da cemo stici, mi smo i 10 docekali na tockovima. Sa sve wc-om koji ne radi:) I ako je predeo kroz koji prolazite po ulasku na ostrvo zaista fenimenalan, moje oci su ipak izrazile zelju da budu zatvorene. Ko sam ja da ih sprecavam:)

       I onda, Denpasar. 

                                                    (Ruta kojom smo isli tokom boravka na Baliju)
Kurs: 1e = 12000Rp

       Pre nego i krenem sa bilo cim, dozvolite mi, dame i gospodo, da vam predstavim ucesnike ove nase male bozicne proslave. Gde smo se sretali i upoznavali, sta nam se sve uz put desavalo, kako smo funkcionisali ... polako...sve ce se razjasniti....

         E, naravno Danijel, iz miloste prozvan Toza:)

      Po dolasku u Denpasar prvo je trebalo naci prevoz do Kute. Kuta je najpopularnije turisticko odrediste. Nista drugo do nekoliko ulica sa izlazom na plaze, koje su uglavnom samo za surfovanje. Jesu velike i pesak je fenomenalan, ali su talasi bas veliki. Moze da se brcne, daleko od toga da ne moze, ali ipak...nije to plivanje. Ali zato, svi ljubitelji surfovanja su ovde u raju. Popularna je zbog mnostva klubova, koncentrisanih uglavnom u Legijan ulici i jeftinog smestaja, sto da, znaci i ne bas najboljeg, ali za mladju malo ekipu,fenomenalnog:) ali i velikog broja tezgi na kojima se moze, uz cenkanje, pazariti svasta... od garderobe, nakita, djindjuva, suvenira, svega...tu su uglavnom i razliciti standovi sa turisticki orgaznizovanim turama po Baliju:) . To znaci tri ulice: Legijan, Popis Lane I (Poppies Lane) i Popis Lane II. Tamo smo se uputili. Da nadjemo negde da uglavimo torbe i pokupimo naseg prvog stopera: Jecu iz Surabaje.:)

         Naci prevoz od Denpasara do Kute?

       Nije lak posao. Problem Balija je sto nema javni prevoz. Ima, ali je to jako slabo i uglavnom koncentrisano upravo samo na Denpasar. Drugi problem je cenkanje. Ovde vladaju tri vrste cena: one za Balinezane, strance i strance koji pricaju indonezanski. Pa u koju grupu od poslednje dve im se dune da nas svrstaju. Sad nesto nece nigde nego medju strance. Nude sve taxije za 100-150.000rp. Jako skupo. Na to ne pristajemo nikako. Kao pravi Balkanci, resimo da obavimo prvo posao u kafani (jedemo, pijemo kafu:)) pa da se onda opet damo u cenkanje. Na putu da nadjemo tu kafanu, naidjemo ponovo da one likove sto su u autobusu sedeli iza nas i ispostavi se da oni idu da rade u Nusa Dui ( sto je letovaliste levo od Kute). Tako, kao sto dobra stara kaze da se svi poslovi obavljaju u kafani i mi ovaj nas zavrsimo ovde: dragi nas saputnici uzmu pod svoje i pri pregovaranju za svoj prevoz u dogovore ubace i nas tako da smo prosli kao lokalci, 20.000rp. Jedemo posle, sad pravac Kuta. 20tak minuta voznje.

      Smestimo stvari, Vlada odluci da hoce da odspava. Meni mravi jos u dupetu - pravac plaza:) Nadjem se sa drugaricom i drugom iz Bandunga ( koji rade na Baliju), odem na rucak i nadjem nam smestaje za vreme boravka u Kuti:)Gostoprimstvo na nivou:) Malo brckanja, nadjemo i Jecu i spremanje za napolje:) 

         Kao sto spomenuh, vecina klubova je u Legijan ulici, mada je obicno ta zona popularna kod Australijanaca. Evropljani vise vole klubove sa druge strane reke:) u Seminjaku sto je kraj koji se nastavlja na Kutu i do kog treba oko 15 minuta voznje motorom. Sta je bolje? Legijan je vise za "divljanje". Opusteniji klubovi, u kojima se gomila Australijanaca ubija od alkohola, ide gola i razbacana, razuzdana (nemam nista protiv Australijanaca, ali su stvarno losi turisti:)). To je manje vise stanje citavog Legijana, jer je ulica prilicno uska. Mada, provod jeste dobar, jer vas boli uvo, mozete da radite sta hocete, a i alkohol je jeftin. Seminjak je malo vise fensi verzija. Klubovi stvarno izgledaju super, zurke znaju da budu i na plazi, malo finija, kultivisanija ekipa dolazi, a ima i dosta mesta sa lazybag-ovima na plazama u koje se samo zavalite i cirkate pice. Cene idu od onih istih kao u Legijanu do onih stvarno visokih. Legijan it is:)

    

 ( u pozadini je spomenik na mestu kluba koji je stradao u onom bombaskom napadu, sa imenima zrtava)

         Od svih klubova,najpopularniji je Sky Garden. 3 nivoa sa razlicitim muzikama, od kojih je treci, poslednji, delom na otvorenom, delom na zatvorenom i dostupan je samo za strance (Indonezani imaju pristup samo na prva dva) i na njemu su svako vece promocije besplatnih koktela za sve devojke do 23h i subotom do 24h.:):):):) Ulaz u klub je besplatan za sve stance i stalno je krcat.

            Budjenje

         Iznajmljujemo motore. Na Baliju to makar nije nikakav problem. Mogu se naci na svakom cosku i cena im je od 35.000 pa navise,po danu, ali preko 40.000rp nemojte ici. Uz njega dobijate i kacige i ako zelite uz dodatnih 10.000rp mozete uzeti i osiguranje. Krecemo put Ulu Wautu-a da se nadjemo i sa trecom Jecom, Dzimbaraskom:)Ulu Watu je sigurno jedan od najlepsih predela oko Kute. Poznat je po hramu Ulu Watu (e, sad da l je to i naziv samo hrama ili i dela grada, nemam pojma:) ali i plazama koje su u ovom delu prelepe, i ako jos uvek valovite:)

             Pri izlasku iz Kute na autoput skrenete desno i picite jedno dobrih 15 minuta prilikom cega obratite paznju, nemojte da vas iznenadi, autoput je blizu aerodroma, pa je vrlo verovatno da ce vam se desiti da vam avion, u sletanju, preleti preko glava. Ne brinite, ne pada, slece. Nece vas zakaciti, mada je trip kao da hoce bas jak:) Na raskrsnici skrecete desno, postoji oznaka za Ulu Watu i opet, krivudavim putem nastavite pravo. Prolazite pored cuvenog balinezanskog univerziteta i nailazite na raskrsnicu pored nekog spa centra pa se zapitate : a kuda sad? E, i ako vam kazu preko telefona da treba desno, vi budite pametni pa otidite levo:) Ali, greska koja vredi jer je bas lep predeo. Lici malo na planinski sa onim svojim uskim, zavijenim, rupicavim putevima...zelenim poljima okolo, ponekim kucama ili hotelima, pa sa brda na kom ste trenutno vidite i brda okolo, pa mozda tamo negde u daljini i okean...malo truckanja....pa jos malo...pa onda opet put...pa niko ne zna da nas uputi... pa onda opet zovete Jecu, ali i dalje ne znate kuda....pa se onda vratite na raskrsnicu kod spa centra i krenete ponovo...ovaj put na desno:)

         Tu nas sacekaju nasa Jeca i njen drug Miki (sto je srpska verzija Miguel Angela:)) i krenemo put plaze. Kako joj je pravo ime nemam pojma, u nasem narodu je poznata kao 300 stepenika jer od prilaza se do vode spustate stepenicama, kroz kao neki sumarak u kome samo vodite racuna da ste prethodno sklonili sve sljastece sa sebe, jer ce vam u protivnom biti ukradeno od starne majmuna koji su ovde bas rasprostranjeni. Ej, ali su stepenice dosta stare, kamene, i strmije a svuda oko vas taj sumarak zaklanja poprilicno svetlost tako da bas imate utisak da idete na neko skroz tajno mesto. Plaza - mala. Talasi visoki. Pesak beo. Uvalica neka mala uz pecinu. Fenomenalno. Samo dvoje ljudi u trenutku kad smo mi stigli. Skidaj se i pravac voda:).Polako su tu stigli i neki surferi i dva ruska para i majmuni. Namirisala gamad grickalice i krenula da se spusta niz liticu i polako nas okupira. Deset minuta svi na nogama sa nabrzaka pokupljenim stvarima u rukama cekamo razvoj dogadjaja. Ostati ili uhvatiti maglu, majmuni nisu bas prijateljski nastrojena bica kad se namerace na nesto. Blejimo jos malo i sad vec i voda pocinje da nadolazi saterujuci nas sve vise u pecinu, a talasi su jaci... Menjamo lokaciju.


     Hvala Bogu na malim, sivim agresivcima jer da ne bi njih ne bi nas Jecka povela na plazu koja ispada zivo savrsenstvo. Nakon 10tak minuta voznje po ostrvu zalazimo malo dublje. Da ne bude zabune, po Baliju kada se vozikate nemojte ocekivati siroke ulice ili morske krajeve. Svi su putevi uski, zavijeni i zavuceni. Sto vise imate utisak da ulazite u zelenilo, brda i doline, da ste u nekom seoskom, planinskom zaseoku sve ste vise na pravom putu:)

       Vec se polako smrkava. Nije hladno. Pesak se beliiii. Sa strane neka ekipa igra odbojku na pesku, cuju se talasi, ali je plaza dosta siroka tako da su nam daleko. Po celoj ivici duz plaze su bambusovi bungalovi i restorani, polako se smrkava sto znaci da ce voda biti fenomenalna za kupanje.... Savrsenstvo na zemlji. 

     Kako je bas pocelo da se smrkava skapiramo da je vreme da krenemo nazad. Sednemo na motore kad je vec pocela da sipi kisa. Samo da nas ne uhvati pljusak. Djavola. Kao iz kabla. Mrak je vec pao, a kisa samo jaca. Stanemo uz put u neki mali varung u kome sede jedan stariji dekica, zena sa dvoje male dece. Na prednjem stolu su polozili robu koju prodaju , a iza pulta imaju neke stare,prljave duseke i neke stare stvari uz ogledalo koje visi iznad duseka na zidu od bambusa. Svetlo je jako slabo i dopire sa sijalice koja je obesena tik iznad prodajnog pulta, a napolju..nista vise osim tople letnje kiseeee....:):):)
Tu smo sedeli nekih 20 minuta i dok su Vladimir i Jelena sedeli napred uz kaficu, ja sam nazad sa devojcicom ucila:) Stvarno je fenomenalno koliko su ljudi skromni i jednostavni. Znam, siromastvo je veliki problem, ali koliko malo imaju a koliko su otvoreni i ....jednostavni..nema boljeg opisa... Mala je odusevljena sto joj ja citam, pa cita ona meni neku skolsku lekciju...decak je zaspao kod majke u krilu, koja sedi sa nama na ivici duseka i nekim starim parcetom kartona ga hladi.. ... A napolju i dalje sipa li sipa....Samo da se domognemo Kute...
Totalno mokri.... Tad jos uvek nismo znali da ce ovo biti tek pocetak

     
     Ujutru par osnovnih stvari u rancevima i konacno put Singaradje. Sever. Preko planina.
Vlada i ja na jednom, Jeca Surabaja na drugom motoru. Jeca Dzimbaraska nas je pronasla i sustigla negde uz put. Putovati Balijem? 
      Neuporedivo sa bilo cim. Sto ste dalje od Kute i turistickih zona, sto vise ulazite u ostrvo, sve je bolje, sve je vise Bali Bali. Nema vise toliko turista. Priroda je lepsa, zelenija, cistija. Obilje pirincanih polja i palmi... Putevi su super, kao tek sagradjeni. Saobracaj nije gust. Al i dalje vazi pravilo - sto seoskije to bolje:) Mnostvo hramova pored puta, gomila ljudi koji u kolonama idu po ulici, zarad nekih rituala, obuceni u belo ili tradicionalno balinezanska platna. Svuda mirise neverovatno prijatno i toliko jako da ga i na motoru osetite, ali ne onako jako da vas boli glava. To je od mirisnih stapica koji se ovde pale pri molitvi i ritualima. Taj miris...Svuda po Baliju.... Deca u skolskim uniformama ili na biciklima koja pored puta masu, grncarija koja se prodaje pored puta...

        I polako zalazimo u planinski deo ostrva. Moramo ga preci kako bi, sa njegove druge strane izbili na Singaradju. Ali sto se vise penjemo postaje hladnije i polako ulazimo u kisu. Ne moze kisa da vas zaobidje u ovom delu, tako da nemojte da se tripujete kako ste baksuzi sa vremenom, planina je planina i morate se malo pokvasiti. Zato su kabanice obavezne. Ali cim predjete vrh, na nekih 2500m, i krenete da se spustate, osusicete se za par minuta.

    Na vrhu, magla. Kao najgore jesenje jutro. Put ide i dalje u visinu, a oko vas samo belo. Tu nas sretnu neki likovi i pocnu sa standardnim zahtevima za slikanje. 

    

  I nastavljamo dalje..... Na Vladimirovu preporuku stajemo da posetimo hram Ulun Danu na jezeru Bratan, Bedugul.

     Tu kod hrama postoji i mali park i u njemu izlozene zivotinje za slikanje. Zmije, gusteri i sove mi nisu bile nista posebno zanimljive ali ono sto ja zovem OGROMNIM slepim misevima, a nisam bas sigurna da su to, mi je totalno privuklo paznju

     Nastavljamo dalje. Sad postaje lakse jer kise vise nema, ali otezano je jer put krece na dole. Strm je, i zavija bas puno. Ali je dobar i kvalitetno uradjen.Bas je strmo. Mislim da Vladimir i danas ima oziljke od mojih noktiju zarivenih u njegove bokove.... :):):)

     I onda, evo nas u Singaradji. Nju samo na trenutak prolazimo i nastavljamo put do Lovine, nekadasnje balinezanske Kute. Od Singaradje do Lovine vodi samo put pravo i to je sve. Cini mi se da je celo mesto samo jedna duga ulica i da je sve smesteno sa njene leve i desne strane, mada sam svesna da, osim u mojoj glavi, to zaista nije tako. Lovina je nekad bila centar desavanja, danas joj je cak i aerodrom zatvoren. I gle cuda, uz put ide nas Toza:) Nasli smo i Danijela i sad je ekipa potpuna. Poslednji stoper ovog dela puta je pokupljen:)

     
     E, kafana. Odvede nas Jeca Dzimbaraska na ribu. Sedimo, pijukamo kafu, upoznajemo se, slusamo Danijelove pustolovine sa Kalimantana ( ljudi da mu vidite slike.....perverzija koliko su dobre:) i polako stize i riba.... Smrkava se, cuje se zvuk mora, kisa i .....nista vise ne treba.... 
     Da se javimo popu pa da se vratimo do Singaradje i upoznamo jednu veliku i zanimljivu pravoslavnu,indonezansku porodicu. Badnje je vece:)

 

     Ono na sta nismo racunali je da je crkva koju idemo da posetimo grcka pravoslavna i da Bozic slavi kao katolicka, u decembru. Pop pored kuce u kojoj stanuje ima mali crkvicu i sirotiste za decu bez roditelja, a popadija je sa Jave. Kad smo stigli docekala nas je sa decom i tu obavestila da je pop na putu i da nece biti tu do sutradan. Nema veze. Popadija  fenomenalna. Sitna i mala crna zenica koja se prvo izuzetno zbunila kad smo joj se sve tri predstavile kao Jelene. Nije mogla da pojmi jesmo li rodjake ili prijateljice, znamo li se od ranije ili koja je to slucajnost da sve tri imamo isto ime. U sirotistu trenutno ima oko desetak dece koja su iz svih delova Indonezije i koja su roditelje izgubila u cunamijima, zemljotresima ili ko zna kakvim zivotnim nepogodama. Svi su izuzetno ljubazni i po malo stidljivi. Ali je fenomenalan osecaj kad pocinju da se predstavljaju kao Vasilije, Gregorije.... Mi smo im doneli punu kutiju svakojakog voca, slatkisa,soka ali nakon stvarno neverovatne dobrodoslice i gostoprimstva koji su nam ukazali stalno mislim da smo mogli jos vise...     
     Tu smo prenocili. Ujutru oko 6 me je Vladimir probudio za liturgiju. Kako popa nije bilo, sluzbu je vodila najstarija devojka koja je kao mladja takodje bila tu u domu, ali je sad udata i zivi sa muzem tu u gradu, samo svrati da pomogne. Ista stvar. Muskarci sa desne, zene sa leve strane, pokrivenih glava. Svi pevaju. Ja sam postila celu nedelju i iz prva mi je bilo jako zao da se nisam pricestila, ali onda... Narocito nakon upoznavanja svih tih divnih ljudi i topline koju su nam pruzili ta dva dana dok smo bili kod njih...nema veze... Stalno svi kukaju kako im u zivotu fali ono ili ovo....nikad zadovoljni...i uvek zavidni ima li neko vise i bolje od nas... a onda upoznate ovakve ljude i decu koja jos nisu ni usla u zivot a vec su pretrpela puno i sad zive tako skromno, a srecno... Malo smo im pomogli oko ucenja i spremanja rucka i onda krenuli da se spremamo jer nas je cekao put nazad.... 
   I ako je dobra popadija stalno insistirala da ostanemo jos, nismo mogli. Volela bih da znam da postoji nacin, makar dok sam ovde da im se nekako pomogne i za tu decu i dobre ljude nesto ucini...
     Ostaje svakako u secanju popadijina konstatacija i zacudjenost kako Danijel lici na Isusa:) ( mada na ovoj slici....:)da se covek zapita:))

   
     Tu su mi pokazali kako se cisti kokos i bere nangga, sto je vocka koju kad otvorite ima zuckaste, mesnate plodove... mnogo dobra stvar...samo sto ja, do sad nisam znala da raste na drvetu:) ova koja ne valja daje se svinjama:)

     Put nas sad vodi ka Gitgit vodopadima. Na nekih su 20tak minuta voznje od grada, naravno uz brdo:) Tako napustamo divnu Singaradju ( sto znaci Kralj lavova), drugi po velicini grad na Baliju sa njegovih svega 100.000 stanovnika koji je svojevremeno bio centar holandske kolonijalne administracije na Baliju. 
     Pri ulasku na Gitgit placa se nekih simbolicnih 5.000rp, ali prizor zaista vredi pa cak i neke skuplje cene ulaznice:)

     Krenemo dalje. Za divno cudo dan je izuzetno svetao. Sunce bije sa svih strana. Toliko da noge moram da pokrijem, jer znam sebe, na motoru ce izgoreti. Naocare na glavu jer ne moze ni da se gleda. I stajemo. Prvo samo da posaljemo neke poruke, a i da ja iskoristim priliku da skoknem do wc-a. Tu ima neki warung, pa ulazim samo da pitam mogu li. U dvoristu sede neke zene koje me odusevljeno sprovode do wc-a,  ali to naplacuju slikanjem. Dobro ajde:) Izlazim do mojih saputnika kad neko spomene da bi mogli i da jedemo. Kako se vec nekih dobrih par kilometara ne nazire nijedno drugo pogodno mesto, sednemo kod gospodja koje sad postaju jos odusevljenije. Sedimo, jedemo, momci se nesto sprdaju za popaljenim gospodjama. Ispred dvorista se, u hladovini, izlezavaju dvoje mladih:) Ispod drveta je postavljena kao neka drvena ploca, odignuta od zemlje, koja bi u Sremu bila idealna za one prave Sremice sto ispred kuca svako popodne vode abrove:) Ovaj mladi par ima bebu koja lezi na toj ploci dok se oni zaljubljeno drze za ruke i ...pa ne rade nista.....bleje tako po ceo dan...ona u pidzami, on kao nesto bolje obucen.... lepo im:)

     Kako se ispostavlja, nemamo bas puno vremena, narocito ne za vracanje kuci istocnom obalom, sto nas ostavlja sa jedinom mogucom, preostalom opcijom - Kintamani. Planinski deo Balija. Ista prica. Vozikamo se. Put ide gore, levo -desno. Samo sto sad postaje stvarno hladno. Ali bas onako, zimski hladno. Sto se vise penjemo, put je sve uzi. Nailazimo na seoca ili planinske gradice, sad ko ce ih u sta svrstati, koji nemaju, cini se, vise od po 1000 stanovnika. Kako smo na visini, celo brdo po kom se vozimo je sirine, mozda nekih, 20tak metara, na njemu je ulica sirine 5m, a duz puta su kuce. I celo selo je samo ta ulica i kuce uz nju, a iza njih provalija.... Vidite planine okolo, vidite maglu, vidite nista drugo sem toga....Kao da svi zive na ivici sa koje ce da padnu svakog casa. A kuce su... ja ta mesta zovem "automehanicarski gradovi" jer je sve pokrifveno zardjalim metalom i na sve strane su samo delovi nekih kola, kamiona...a uz maglu i te kako lice na neke automehanicarske zabiti.... Savrseno. I onda put izbija na centar grada... Jedna raskrsnica koja nije ni raskrsnica vec samo put koji vas vodi ili pravo ili desno.... A pogled... Okolo brda i jezero.... Razgednica....

     Da se ne zeznete, na raskrsnici treba da skrenete desno i potom samo picite pravo...pratite put i uzivate u predelu koji vas ovde bukvalno ostavlja bez daha... ulica je jako uska, a sa strane...zelenilo, zelenilo, zelenilo.... kuce su niske i odmah uz ulicu, bukvalno zavucene u svo ono drvece i palme koje su vise od njih... izmadju kuca cesto naletite na hramove sa crvenom ili crnom opekom...Kako je vece, pored puta vidite gomilu ljudi koji idu u tradicionalnoj nosnji....zene koje nose pakete na glavi....kucice koji nit laju niti trce za kolima i motorima...setkaju tako i deluju potpuno stondirani:) Miris stapica svuda.... Ma nestvarno. 

     Idemo u pravcu Ubuda o kome cu da pisem naredni put jer je on deo prve posete Baliju i naravno, Kuta. Zadnja stanica pred Lombok. Sky Garden ponovo, mislim mora se. Znate kako kazu: sta radis na Bozic radices cele godine. Pa gde da se ne izadje:)

     Budimo se,a jutro nije jutro...Toliko se stustila neka kisa i tako je mracno napolju da se vise ne pravi razlika izmedju dana i veceri. Sedimo i cekamo ne bi li prestala, ali se sve cini da nece skoro. Napokon, predvece ostavljamo stvari kod Jece Dzimbaraske i krecemo do Padangbai-a gde treba da uhvatimo trajekt za Lombok. Do tamo...ko ziv ko mrtav. Kisa ne prestaje da lije. Mrak napolju. Autoput. Zastrasujuce. Mokri smo od glave do pete i gore. Cak nas je u jednom trenutku zaobisao kamion i toliko digao vodu sa puta da smo poput nekih filmskih glumaca u akiconom trileru doziveli da nas voda skroz poklopi. Ja sam mislila tako nesto moze da se desi samo zahvaljujuci filmskim efektima, ali izgleda da moze i u stvarnosti:) E, a onda sledi horor film jer ulazimo u neki gradic u kom treba da pitamo za pravac, jer table sa obelezjima vise ne postoje (mada ih uz put imate, najcesce sakrivene u krosnjama ili tik uz skretanje, pa ne mozete ni da se prestrojite kao covek:)).  Pustos. 22h...kisa i dalje ...da ne opisujem. Mrak. Ulicna svetla jako slaba, gotovo ih i nema. Ulice prazne. Nista ne radi. Nema zive duse na ulici, bilo one na dve noge bilo one cetvoronozne:) Nigde nikog:) A mi mokri .... Ne znam kako prezivesmo. :)

    I onda. Chuck Norris i ekipa Expendables-a stizu u luku. Znacete da ste tu po gomili kamiona koji ulaze ili su parkirani uz put, svetlima sa kancelarija, mirisu benzina, plavim krovovima i zvukovima onih dubokih sirena, truba brodova. Ma cim se istripujete kako cete sad da se zavlacite imedju velikih brodskih kontejnera ne bi li sprecili najvecu isporuku oruzja ili kokaina nekog tamo narko bossa, tu ste:)  Sa desne strane je ulaz na kom ce vam prekontrolisati saobracajnu i vozacku. Prodjete taj punkt i ispred vas je blagajna, nalik na saltere za putarinu, na kojima platite kartu. Za motor je 101.000rp. To vam je ujedno i karta. Direkt tu ispred je trajekt. Uparkirate i .... za 4 sata ste na Lomboku.