Mada, i ako ih sad necu sve posebno opisivati, moram priznati da, makar tako odaje prvi utisak:), je ekipa super. Cinjenica da smo se stvarno iskreno zezali, ispricali i nauzivali je dovoljan pokazatelj koliko sam ih zgotivila i koliko nema potrebe za dodatnim, individualnim opisivanjima:) Hvala im svima sto je rodjendan mojih prvih godinu dana prosao zaista fenomenalno i nezaboravno.
Ta, mala, ali odabrana, ekipa zivi u delu Sola koji se Djebres i koji je u blizini dva najveca univerziterta u Solu. Komsiluk je bas gotivan:) Mali i skucen, u kucama koje su svakakvih boja i zelenilom koje dopire sa svih strana ulice. Dok ste tamo cini vam se da ste u svom kraju u kom vas svi znaju i u kom vec imate lokalni pub, restoran i mesto na kom blejite ili makar znate da vam je na pet minuta samo da skoknete do prvog ortaka. Posebnu atmosferu daje mu "Zeleni varung". Verujem da mu to nije pravo ime, ali kako isto ne znam, a i ovaj smo naziv mi stalno koristili u komunikaciji, nastavicu da se sluzim istim. Varung je inace kao manja kantina ili restoran "domace radinosti" koji je pod tendom ( u vecini indonezanskih slucajeva), u slucaju naseg Zelenog, u garazi u dnu kuce, u koju se ulazi odmah sa ulice i koja prakticno vrata nema (ili ih ja nisam primetila). Ima nekoliko drvenih stolova i plasticnih stolica bez naslona, vitrinu sa hranom, jedan omanji televizor koji stoji nadomak stolova i frizider sa sokovima i ledenim cajevima. Odmah do ulaza su i dve drvene klupe koje su odlicne za uvaliti se u njih po zavrsetku jela zarad onih trenutaka kada hrana treba da se slegne uz dobru cigaru i caskanje. Hladovinu prave kojekakve visoke biljke, mada ne bas uspesno jer je Solo poznat kao izuzetno topao grad, tako da se vise u njemu ni ne znojite, vec kao pojedinci (sta cu:)), topite od vrucine. U Zelenom se i rodila ideja za planinarenje.
Sve sto je trebalo uraditi je pripremiti toplu garderobu, jer na visini od 3260m zna da bude hladno:)Pripremiti baterijske lampe, jer je planirano da se planinari nocu, kako bi do zore (ako se pokazemo dovoljno u snazi:))bili na vrhu gde bi docekali izlazak Sunca, i naravno hranu i vodu. I tako, puni poleta i entuzijazma kako ce to proci kao da smo krenuli na Avalu, jos samo docekati petak vece da krenemo.
Prvi zadatak je stici do Tawangmanga, grada na sat i po vremena od Sola, koji je u podnozju planine Lavu, nase krajnje destinacije. Poslednji autobus krece oko 5 i mi moramo da smo u njemu. Ulaskom u njega pocinje stvaranje uspomena na sve one trenutke u kojima sam bila pravi onaj turista, backpacker, koji po svetu ide samo sa mapom, koji se slucajno nadje u mestima i gradovima za koje nikad nije cuo, za koje ne zna ni kako se u njima stvorio ili kako ce iz njih izaci..... Mislim da sam cak u jednom trenutku pocela da umisljam da sam Memedovic, samo bez horde sponzora, kamera i ekipe koja mi planira i placa put (ali smo u potrazi za istima:))
U autobusu tipicna GSP situacija. Guzva da ne mozes da stojis, sto je u ovom nasem slucaju jos teze jer ne mozes ni da se posteno ispravis, a da ti glava ne udara o plafon. Red od po dva sedista sa leve strane i cetiri sa druge, uzani prolaz izmedju redova, nedovoljan ni da jedna osoba stane, a kamoli se neka druga provuce izmedju, osim ako ste kondukter.Placanje karata, nastojanje da se nekako u sav taj mini prostor uglave i nase torbe, ali i taj slatki mali cikica sa kartama u rukama, koji sa zadnjih, tokom celog puta otvorenih vrata, vice i pokusava da nas poredja ne bi li u, vec prepuni, autobus uslo jos ljudi. Po principu "ti se okreni ovako, ti malo pomeri vamo, a ti decko, jos tamo povuci" uspe on da ugura jos putnika (koliko bi on ustvari zgrnuo para u Lasti i GSP-u:)) i tako kao sardine nastavimo put Tavangmangua.To nastavimo znaci pocinje bus da se posle nekih sat vremena penje uzbrdo, da kruzi krivinama i da zalazi u delove koji su sve mracniji i mracniji. Nije da su mu samo prozori prljavi pa se zato ne vidi napolju, vec je i noc toliko mracna, da ne pomaze u prepoznavanju okoline. Zadnja stanica. Centar grada. Velika raskrsnica iza koje je autobuska stanica, pored koje je velika prodavnica na bazi samousluge i ...nista vise.....da ima kola, ima nesto malo ulicnog osvetljenja, ali...nista..pravi planinski, Bogu iza ledja gradic.
Seli smo mi u jedan od ulicnih varunga da jedemo. Neka, nazovimo supa. Ovde se zove Baso. U proncipu u prokuvanu, slanu, vodu, dobijete tek tek toliko prokuvano povrce (praziluk, toge),rezance i baso (kao cufte od mesa). Po ukusu dodajete kecap, soja sos ili ljutu papriku. Tko mi jedemo nas baso ispod tende na sred raskrsnice. Oko nas samo mrak i kisa. Poslednje pripreme. Treba naci prevoz od centra grada do podnozja tj.ulaza na planinu odakle penjanje krece. Platimo veceru i dodjemo do samousluge ispred koje je parkiran kombi. Priupitam kad krece do vrha i kolika mu je cena, na sta odgovor ne dobijem. Nista. Aj da makar odemo do radnje da nesto kupimo za poneti. Dok smo mi tako pravili zalihe hrane, Ognjen se setio da pozove decka koji ga je do planine vozio prosli put kad se penjao (Ognjen je Zemunac:) Inace osoba koja je sa mnom isla u istu smenu u Zemunskoj:) i jedini koji je izlazak Sunca na Lavu planini vec doziveo). Stigne taj njegov bivsi vozac i spremno doceka da nas odbaci kad iskrsne problem. Osoba koju sam prethodno upitala za prevoz se pojavi tvrdeci kako smo posao vec ugovorili sa njim. Eto ti problema.
Krece rasprava izmedju likova ko ce da nas vozi i ko je prvi ugovorio voznju. Mi bi sa ovim Ognjenovim likom, jer je sladak:) salim se. Jer je dao manju cenu, a i kao on i Ognjen su sad kao neki ortaci posle te jedne voznje. Ali njega strah jer dok se mi budemo svrckali po planini ili vratili svojim kucama on ostaje da zivi u tom mestu u kom ce svakodnevno morati da vidja ljude koju mu sad ne dozvoljavaju da vozi. Mala sredina. Svi se znaju. I tako.... Dok se oni ubedjuju, Ognjen sedi i inati se onom prvom vozacu kako sad nece namerno da ide sa njim. Ja kao nesto predovim, Vladimir kulira, a svi djuture sedimo ispred one samousluge kao najgori i jedemo pohovane banane. Napolju totalni mrak i samo svetlo sa prodavnice i ponekih ulicnih automobila. Kao da su nas stavili u Survivor.
I nista. Krenemo sa onim prvim likom nekim kombijem. Po uzoru na stare dobre eksurzije krenemo da se zagrevamo pesmom. Ne bas onom "hej vozacu dodaj gas", ali Balasevicem, Bjelim Dugmetom i dobrim starim Bajagom, i posebno patriotskom "pesmom nasih odbojkasa". Na ulazu smo.
Sa ulaza se vidi samo mrak. Na drugom koraku vec krece uzbrdica. I ako za sad deluje kao napor popeti se, nismo ni svesni da nas muke tek cekaju. Mada, poceli smo bas onako poletno i uzbudjeno, kao da nas vrh ceka na pet minuta odatle, a ne na 5-6 sati koliko smo uspeli, da onako, odokativno, procenimo. Korak po korak,napredujemo polako ali je mrak orgoman. Kako bismo ustedeli na baterijama telefona, jer je to jedino sto smo imali od izvora svetlosti, dogovorimo se da jedan telefon bude upaljen kod onog koji ide napred, i jedan kod onog koji je pozadi. Mobilni telefoni su u ovom trenutku jedina moderna tehnologija koja nam je preko potrebna i ostanemo li bez nje, tesko nam se:)
Nekako verujem da, da je bilo vedro vece i vidljivost bi nam, normalno, bila veca, a penjanje lakse, ali od vedrog neba, veceras ni traga. Napolju je toliko mracno da je tesko uociti cak i prst ispred nosa.Vidite samo tek toliko koliko ispred vas osvetli neciji telefon, tako da je koracanje svedeno na, prvo, nogom opipavanje tla ispod vas, pa u slucaju da je dovoljno tvrdo, a kamen ispod vas se ne mrda, mozete napraviti i korak navise. Druga strana mraka je sto uopste niste svesni sta se oko vas nalazi. Apsolutno ste bez predstave o postojanju bilo cega pored cega prolazite. Ne znate ima li zivotinja i napadaju li. Sa vremena na vreme samo cujete neki sum ili zvuk i gledate kako da se odatle izgubite sto je pre moguce. Dodatan strah je kad ugledate nesto u daljini, obrise neke stene ili drveta koji vas u trenutku ubede kako neko ili nesto stoji i posmatra vas....blagi uzas i jeza....
A put je sve strmiji......
Nakon prvih tri sata penjanja odlucimo da napravimo pauzu. Naisli smo na skloniste, vise samo bambusom pokrivenih zidva visine kukova. Tu smo stali da odspavamo nekih sat vremena i nesto pojedemo. Tek smo sad postali svesni koliko je vazduh vec postao hladniji, a koliko nam je garderoba na nama vec skroz mokra. Nista, moralo je da padne i presvlacenje. U sklonistu je bilo dupke puno nekim indonezanskim planinarima, pa smo morali da nadjemo mesto za jelo i spavanje uz neku manju stenicu, sto nije izazvalo bas neki veliki strah, jer je odmah za nama stigla jos jedna grupica planinara, pa je mesto cak postalo i bas zivo. Ljudi su zapalili vatru, poceli da cavrljaju i nekako uspeli da nam skrenu misli sa razmisljanja da nas najtezi deo puta tek ceka. Ali nista nije moglo da skrene misli sa toga koliko nam je vec stvarno pocelo da bude hladno. Scucurili smo se jedni uz druge i uz onu stenu i pokusali da odspavamo.
Nakon malo vise od sat vremena, one prave muke tek pocinju....
Teren je sad bas poceo da bude strm. Penjemo se nekim starim stepenicastim stazama, ali tesko. Na svakih desetak minuta penjanja mora da se pravi pauza od petnaestak minuta... Tesko se dise, postaje jos hladnije, a kako dignete nogu da zakoracite, tako vas ranac zanosi pa samo cekate da se jos i srusite. Put zavija li zavija. Sretnemo tu i tamo po nekog planinara, ali sto je bitnije zivotinja i divljih zveri jos nema:) Kako se visina povecava tako izmedju drveca mozete da vidite grad ispod. Svetla mu sijaju na sve strane, cini se skroz okolo planine. A u daljini sevaju munje i gromovi. Ali samo u daljini. Ovde znamo da nas nece naci:)
Pored umora i nogu koje pocinju da otkazuju, sad je vec neizdrzivo hladno. Nama i nekako, ali ove dve Malezanke koje su krenule sa nama se vec polako lede. Tresu se devojke, verovatno nenaviknute na hladnocu. Iz miloste iz prozvasmo Ekvatorke:)
Stizemo polako i na vrh, i to u pravom trenutku, jer su nam baterije na svim telefonima vec gotove. U stvari priblizavamo mu se. Mozete to naslutiti po cvetru koju je sad vec jak i po za koracanje, malo laksem, ravnijem predelu. Sizemo do ispod vrha oko 3 sata izjutra. Nailazimo na jednu staru brvnaricu ukopanu u brdo i sa spoljasne strane zasticenu daskama. Pokucamo na vrata tako rano sa sabajle i otvori nam jedan dekica. Kroz otskrinuta vrata vidi se starija gospodja kako sedi na nekoj stolicici. Iza nje celom duzinom i visinom zadnjeg zida (ukopine u brdu) naslagana drva za potpalu i u cosku, sporet za lozenje. Izadje covek i dovede nas do barke sklopljene od ostataka nekih dasaka i kojekakvih materijala koji su mu se verovatno nasli pri ruci. Nas domacin se zavuce u neko cose odakle se poce cuti zvuk generatora. tako nam se upali slabo svetlo sa sijalice koja je bila na sred improvizovanog plafona. Onda tek vidite da je pod ispod vas posut samo slamom i pokriven nekim starim plakatima i satorskim platnima. Izujemo se i sednemo na pod. U tom dodje i grupica indonezana,, njih mozda sestoro, i za njima i stara gospodja sa casama toplog caja i przenim bananama. Spaseni smo:)
Konacno, nakon grejanja cajem i pokusaja makar dremanja na pola sata, docekasmo ono zbog cega je sav ovaj trud i bio ulozen:) Svitanje
Odmah iza kuce nalzi se brezuljak sa kog smo posmatrali ovo svojevrsno cudo prirode i ostali toliko fascinirani njime da smo narednih pola sata stalajli prikovanih pogleda, i ako nam se svaki deo tela toliko smrzao od jutarnje hladnoce da je postalo neizdrzivo. Ali je smrzavanje vredelo. Obicno posmatranje izlaska Sunca jeste romanticno i zanimljivo, ali ni priblizno koliko kada isto posmatrate na visini od 3265m, kada ga pratite od prvog trenutka kada pocne da se probija iz mraka i kada se citavo nebo i prostor oko vas menja iz sekunda u sekund.
I samo u daljini, crno nebo postaje prvo, crvenkasto...pa narandzasto...pa zlatno...i na kraju totalno svetlo i zuto....Sta ga jos cini posebnim je Cardak ni na nebu ni na zamlji:) Ispod vas su oblaci. Iznad vas su oblaci. Ma svuda gde pogledate vidime samo bele, pufnaste jastuke:) Tamo ste negde visoko. Ne vidite ispod sebe. Ni ispred sebe. Svuda je belo.
Misija zavrsena:)
Vratimo se da odspavamo pa da polako krenemo dole.
Nakon budenja, za koje sam bila ubedjena da je bilo oko 10, mada se kasnije, nekom slobodnom procenom, ispostavlja da je oko 5-6, pranje zuba flasiranom vodom pa kratki razgovor sa domacinima. Oni ovde zive vec 28 godina. Cerka im radi u Dzakarti. Kaze cikica da najmanje jednom nedeljno silazi do grada po namirnice i da mu prosecno treba oko 5 sati da se posle popne gore. Odemo na sam vrh, malo se islikamo i sednemo da jedemo ono malo pohovanih banana sto nam je ostalo i popijemo po pivo.
Nakon pozdravljanja odlucimo da uzmemo put koji su nam neki usputni planinari predlozili za povratak. Iduci njime naidjemo na opet neku malu brvnaricu (tu u komsiluku:)) i u njoj staru gospodju kako sedi i delje neko drvo. Sednemo da odmorimo kad se Vladimiru prohte da oce u WC. Od silne prirode oko nas, koja nas je i do tad dobro posluzila:), on nadje poljski WC i udje u njega. Niotkuda, baba (velika, stara, muskobanjasta zena) se pojavi, ode do vrata WC-a i sve onako, bez ustrucavanja, ih otvori i naseg popisanka, prekide u sred radnje i gotovo otvorenih pantalona, ljuto izbaci napolje. Ipak, od nje smo dobili informaciju, da, nastavimo li tim putem, predeo je dosta nepristupacan i da cemo nakon nekoliko sati izaci na selo koje nema konekciju sa Tawangmanguom, pa ce nam biti tesko da se domognemo grada. Jedini nacin je da se vratimo putem kojim smo stigli. Aj, sad, lepo nazad.
Dobra strana povratka istim putem je sto sad konacno mozemo da vidimo predeo kroz koji smo prethodnu noc prosli. Kao da njime prolazimo prvi put. Tek sad smo svesni sta se oko nas nalazilo, kakva je priroda, kuda smo se to mi penjali. Postajemo svesni svega onoga sto nismo videli zbog prevelikog mraka prethodne noci. Od predela koji lice na neki park, do golih stena, sumskih pejzaza, svega ima...zaista je fascinantno. Od delova koji su totalno pokriveni suvom travomi zbunjem, do onih koji su potpuno posumljeni i koji se zelene. I vreme jos uvek deluje lepo...Sunce sija i njegov zrak bas daje celom ambijentu posebnu draz. Ali, i ako i dalje osvetljava, polako se slika kvari jer pocinje da u daljini seva. Ovog puta se munje i gromovi cine blize i opasnije. Kao da su tu odmah vam do uveta. Dovoljno da pomislite kako, krene li kisa ste nagrabusili jer je teren bas strm i pokriven cak i suvim bodljicama sa drveca, pa sve to u kombinaciji predstavlja mogucnost da cete silazenje zameniti klizanjem. Shvatimo da nam je bolje da pozurimo dole, bez nekih velikih ili nepotrebnih pauza.
I tako se spustamo.... Pomislili biste da ce spustanje ici brze i lakse, ali biste se prevarili. Traje li traje...A naporno je podjednako....Pridrzavanje za sta se dohvatite ne bi li ocuvali ravnotezu i balans.... Pa onda malo proklizate...pa ne mozete nogom ni da dohvatite sledeci kamen...pa je strmo toliko da idete pingvin korakom....A nozni prsti bole od udaranja u vrh patike.Ali je pogled i dalje ocaravajuci... Oblaci su jos tu svuda oko vas.
Konacno dno. Ili smo se tako ponadali. Pocinje da bude ravnije, ali je nizbrdica i dalje tu. Noge nas toliko bole da pocinjemo da milimo i lazemo se da nije da ne mozemo brze, vec necemo, nema potrebe...pa tu smo:) Tu smo je tu...pa jos malo pa tu...pa evo sad ce....ma na korak je....a nikako.... Sad se vec pored staze vide i baste, sto ne da nismo videli kad smo se penjali, vec da mi je neko rekao da su tu u trenutku penjanja, pomislila bih da laze.
Jao, i evo je kapija.
Gotovo.
Jos da nadjemo prevoz do Tavangmangua i Lavu, ta cudesna granica istocne i centralne Jave ostaje iza nas. U kombiju, scucureni pored kojekakvih dzakova,punih ko zna cega, dolazimo do poznate samousluge i raskrsnice. Taman krene i kisa od koje smo tokom celog spustanja nastojali da pobegnemo.Poslednji bus za Solo se ispostavlja da je kombi. Vec pun.I u tako pun, prvo cudo je da smo se nagurali. Drugo cudo je da je kroz zadnji, mali, tipican kombi prozor, usao lik, i seo tako da su mu noge, od kolena na dole, ceo put do Sola, visile kroz taj isti prozor.
Lavu je sad iza nas.
Zanimljivo je da sam, po povratku u Solo, uzela da prelistam turisticki vodic, ne bi li videla gde smo mi to prenocili. I ako nas je po povrtaku drzalo raspolozenje kao da smo upravo osvojili Mont Everest, u vodicu je Lavu opisana kao jedan od laksih vrhova u Indoneziji. Toliko o tome:)
